Pesnik bez poezije

O, jeseni

Zlatne svetlosti, pozlaćene boli
struje žilicama kroz prozor goli;
Jednogled senki pada teško na me
u šuštavom lišću noći i u moje sne.

I treperi zlato uvrh visokih krošnji
pesmama spletenih u staroj trešnji,
pevaju o usnulim danima i ponoćima
padaju na tlo sa snovima u nebesima.

O, jeseni, težak sam na tvojim rukama
u kojim sanjam zlatasti tren u mukama;
Možda u njima ja postaću spokojan i lak
kad doneseš svoje okrilje i odneseš mrak.