Pesnik bez poezije

Disharmonija

Život moj je beskrajni krug.
Oluje na kraju plavog horizonta
što u njima je mirnoća života;
Život mi nikada nije bio drug.

Bol. Samo bol mene tiho guši.
I ja osećam sebe u tihom mraku,
gde ja ližem rečima ranu svaku;
Nesrećan sam duboko u duši.

Lomna su moja malena krila.
A duh beži i utapa se u reku,
crnu kao ponoć što ju je skrila;
A dani bez mene neosetno teku.

Prošle su jeseni, zime i proleća.
A mom videlu i dalje zora ne sviće
i u bašti moje duše nema cveća;
Prokleto je celo moje nevino biće.

O, sve moje boli ne postahu tiše.
Već postahu glasne kao ceremonija,
kao kada se čuje urlik oluje pre kiše;
Ja mlad ostah nesklad i disharmonija.

Al’ šta više da vam pevam i pišem.
U pesmi što moju mladu krv siše
i ubija moje srce iako još uzdišem;
Odlazim sad dok ne postane sve tiše.