Pesnik bez poezije

Čekanje smrti

Prohladno veče; Na prozoru igraju šare,
stega hladnoće uvlači se u kosti nemo;
I sveća svojim plamičkom vraća dane stare
kad se čovek  za živeti srećno spremo.

Sahat podrhtava u hladnom kutu sobe
dok kazaljke mu se vraćaju žurno u krug;
Senke puze i mile nogama sve sveta zlobe
ljudi koji mu nisu želeli biti kum ili drug.

Miriše tromo tamjan iz polupanog  kandila
nadražuje mu upekle nozdrve i para dušu;
Vatra živi i pucketa melodijom što je noć svila
svaki greh, svaku reč i svaku dobrote sušu.

I leži sam čovek s dlanom na vrelom čelu,
plućima ispunjenim tugom i smrtnim dimom;
Gleda u igru sećanja na plafonskome telu,
ko pčele roje mu se misli u odbljesku sivom.

Sećao se pogleda matere i lica svog oca
kako svi sede za sofrom božićnoga jutra;
Ispunjena  im bejahu radošću i mirom srca
i  pričahu priču o rođenu Hristovom izjutra.

I sećao se rado svih mirisa toploga doma,
male sveće na stolu i latica žutog cveća;
Sad mu dušu mori pečal i jede tuga troma
što ti srećni dani vratiti se nikada neće.

Prohladna ponoć; Plamen sveće dogoreva,
kroz prozor se putevi ne naziru od snega;
Sećanja stoje i čini mu se kao da san sneva,
a nije znao da je te noći smrt došla po njega.