Pesnik bez poezije

O, duše

Sat otkucava unazad, otkucava sekund daleku;
O noći! Boginjo svih senki, kada ćeš zasvetleti?
I svetlo doneti, da bih kao ptica mogao poleteti.
Čuje se tama. Kako mili po zidovima i tka ruke.
I mili pod, krcka pod nevidljivim koracima senke;
Da li je to um skrenuo? Il se možda to prošlost vraća?
Da naplati sve ono što se u mladosti srećom plaća.
Tišina nema. I vetar zloslutno huči kroz grane,
i strah se razleže i milo puzi u sobi na sve strane;
Oh, slabosti! Gde si došla sad u ove kasne sate?
Kad sna nemam, kad se zvezde kroz prozor zlate.
I mesec se smeje a noć biva sva tiha i nestvarna,
kada um biva zamračen i tuga dođe iz vremena stara.
O duše! Da li si to ti po mene konačno došao,
da me povedeš tamo gde sam od rođenja pošao.