Pesnik bez poezije

Pokvareni sat

Sekundara je zastala, ne odbrojava
više nemirne i žurne svoje sate;
Pokvareni sat se odjednom zaustavio
više ne žuri svojim putem u krug.
I sve se okrenulo i nekako promenilo,
naglavačke svet se najednom preokrenuo;
Da li sam to ja s čistog uma skrenuo,
ili je svet nekim drugim putem krenuo?
Nebo je crno, crno kao tiha pomrčina,
na njemu vise ocvetalo cveće i drveće;
Zemlja je plava, plava kao čista reka,
u njoj se ogleda tamna mesečeva senka.
Ljudi su poludeli! Svi nose ludačke maske,
hodaju smejući se ludo kao klovnovi na glas;
Svi nose bodeže, zarivene duboko u leđa
i crvene suze na obrazima, kao potonule lađe.
Da li se to ludilo u ljudima naglo probudilo?
Da li je to zlo u svima nama ljude ubilo?
Sekundara ponovo otkucava, ponovo juri
ka svršetku svog puta, kraja što se vrti u krug;
Pokvareni sat radi, ponovo negde jako žuri,
ponovo otkucava i juri svojim putem u krug.