Pesnik bez poezije

Čovek sa jednim srcem

Ja znam jednu tajnu što bdi
nad glavom čoveka kad spi,
pri odlasku jeseni i svih kiša stih;
Ja znam jedan život bolan i tih.

Posipam glavu pepelom vatre
proklinjem nešto što dušu zatre;
Oplakujem sve što ubilo je telo,
otkopavam život koji srce je htelo.

Povorke idu bele i zlaćane odore,
pesma zvona i boje krvave zore,
s vinom u ruci i bršljanom u viticama
letim visoko gore k nebesnim liticama.

I ja pokrivam pokrovom dušu mladu
od pogleda koji odaje se zlome sladu;
I volim srcem ko da ih imam bezbroj,
i ja pronađoh mir kao pčela svoj roj.