Pesnik bez poezije

Voleo bih

Gospode, voleo bih da nisam

napisao sve te reči, a jesam!

Zašto nisam srećan u bledilu

svojih misli i osećanja u besmislu?

Jer moje žilice pune se samo besom,

gorućom vatrom koja prolazi mi mesom.

I osećam avet, zlu u sumraku kako leti

oko moje duše i čeka, čeka da na srce sleti.

Umoran sam, umoran od čekanja i plakanja

u besmislenim noćima u kojima tuga tinja.

Gospode, voleo bih da nikada nisam

rekao te teške reči, a mnoge jesam!

Prepune mi grlo i izgore do pepela,

guše me danima i duša kao da je uvela.

I zgazio jesam svaki šareni cvet

koji bio je preda mnom a ne mrzim svet.

Želim da otrovom ispunim svoje biće

da ne budem dobar, da mi više ne sviće.

Gospode, voleo bih da nikada nisam

živeo ovaj život, a pogrešno jesam!