Pesnik bez poezije

Put

O majko, ja nisam čovek isti,
ka što bejah ja nevin i mlad;
Strahovi moji postali su nečisti
i duša se opija životom uz slad

što puni žilice vrelinom greha,
s njim moja slutnja je zanesena;
Drže me ta dva oka puna smeha,
u njima celi svet je postao sena.

O oče, ja nisam dečak naivni,
ka što pamtiš me u srcu svom;
Moj duh i um više nisu nevini
dok idem k putu teškom al svom

koji izabrah ja za svoje noge
da došao bih k spoznaju svom;
Srce boluje od sreće i boli mnoge,
al’ čovek postah jer napustih dom.

O Gospode, ja nemam lice čoveka
što imah ja nekad kao beli cvet;
Već spoznah da oduvek pa doveka
svaki ima svoju muku, put i svoj let

na nebu gde spoznajemo suštinu,
što ko neka tajna u nama postoji;
I ja spoznah jednom tu tajnu i istinu
da baš svako svoju sudbinu kroji.