Pesnik bez poezije

Nerazumna pesma

Ja osećam, odveć da volim ljude,

da patim, da bledim i da ja mrem;

Ne znam kakav život može da bude,

kad ljubav dajem a voleti ne smem

svoju dušu, svoj lik i svoje veliko srce,

kad magloviti pogled prekrije mi lice.

Zbilja, ne znam da ovaj tupi svet

ikada zavoli istinski svako biće;

Zbilja, zgazio sam jedan mali cvet

onomad kad nijedna zora ne sviće,

onome ko grli samo dobrotu i istinu

on daće velike jade i mrtvu dubinu.

O, svašta! Ko sam ja da njemu sudim,

o svetu koji me razumeti nikad neće;

Sada spoznah da se samo jednom budim

iz zabluda svih čovekovih boli i nesreće;

Ko želi, on razumeće ove nerazumljive reči,

a ko ne želi onda ja više ništa neću ni reći.