Pesnik bez poezije

Sanjar

Nečije ruke su mi dale ništa;
I to ništa uzeo sam oberučke,
držao čvrsto kao da nemam išta
a moje su za svakog pune ruke.

Ljudi su najbolji kada odlaze;
I ja čekam iako se nikad ne vrate,
svi trenuci prošli neosetno prolaze
i tek ponekad u moje srce svrate.

Svi me grle zagrljajima hladnim;
A moje srce ima toplotu za sve,
i grlim ih svojim pesmama toplim
da i njihovo kao moje srce sazre.

Rečima oštrim oni srca sva seku;
Pa ih medom stihova obasipam,
da budu blaže i da ranu ne peku,
niz svoje grlo njihov otrov sipam.

Ne umeju ljudi istinski da vole;
Zato pišem o ljubavi koju nemam
i dajem je onima koje duše bole,
dajem i dušu jer dušu bar imam.