„Kako to misliš, ne možeš doći po mene?!" vikala sam na mobitel. „Zlato, žao mi je, ali moram ostati na poslu..." „Ali nemam para da kupim kartu za taxi!!" „Onda stani uz rub ceste i stopiraj nekoga..." izdahnula sam. „Dobro, snaći ću se nekak..." „Ajde draga, vidimo se! Sorry što te tetka nije mogla pokupiti..." „Nema veze..." promrmljala sam i poklopila.
Super. Sama sam u Busanu. Dođem kod tete, ali naravno da ona ne može doći po mene. Pa se sad ti Y/n snađi! Ugh!
Hodala sam uz rub ceste i svaki put kada bi auto proletio, pokazala bi lajk. Ali naravno da mi nitko ne bi stao. Mislim, ne bi ni ja stala nikome...ali haloo ja sam zgodna cura i trebam fucking prijevoz!!!
Nakon 10 minuta, šizdila sam i psovala sve živo. Baš mi je ovo trebalo! Da moj tata nije prevario moju mamu, sve bi bilo super. Bili bi savršena obitelj kao i prije. Ali neee, sve se uništilo i biti doma je bilo nemoguće. I sada dođem u spas kod tete u Busan, ali naravno, ona me ostavi tu samu s torbetinom.
„Trebaš prijevoz?" moje misli je prekinuo mladić koji me gledao s laganim smiješkom kroz prozor svog auta. „Oh, um da..ako nije problem...?" Pogledala sam ga sa svojim ogromnim očima. Njegov smiješak se raširio, a ja sam skoro pala u nesvjest kolko je bio zgodan. „Nema frke. Samo reci adresu."
„Kako ti je ime?" upitao me. „Y/n. Tebi?" „Hmm... V" rekao je gledajući na cestu. „V? Kakvo je to ime?" pogledala sam ga upitno. Možda je to nekakva skraćenica od imena Vincent ili tako nešto. Slegnuo je ramenima. „Bi li ti strancu dala svoje ime?" pogledao me i jezivo se nasmiješio. „Pa dala sam ti svoju adresu, tak da... dođe mi na isto..." Slegnuo je ramenima. Damn, zna li ovaj lik raditi išta drugo osim toga?? „Možda bismo nas dvoje trebali postati prijatelji pa da ne bude sve tako..ehm tajnovito oko nas...?" rekla sam mašući rukama dok sam to govorila. „Bi li ti stvarno bila prijateljica sa mnom?" dignuo je obrvu i gledao duboko kroz mene. Oh, ne dragi, bila bi ja nešto više s tobom, ali nema veze. Slegnula sam ramenima. Očito je da sam ga kopirala u tome, hehe. Sarkastično se nasmiješio i ponovno gledao ispred sebe na cestu. „Kolko još dugo?" upitala sam ga. „Par minuta." Izbrbljao je brzo. „Pa onda, što te dovodi u Busan?" upitao je očito ne želeći neugodnu tišinu. „Došla sam živjeti kod tete." Pogledao me. „A tvoji? Um, ako nije ono...privatno...prijateljice." rekao je sarkastično. Izdahnula sam. „Moji su se razveli i doma je bio pakao...pa... sam odlučila se maknuti od svega toga..." dok sam to govorila, kimao je glavom kao da me razumije. „I ja bi otišao iz ovog pakla da mogu..." Promrmljao je. „Što je bilo, prijatelju?" kopirala sam ga. „Stigli smo." Rekao je ignorirajući u potpunosti moje pitanje. „Hvala ti! Ovaj...hoćemo li se vidjeti?" upitala sam pomalo sramežljivo. „Bi li to htjela?" nasmiješio se. Kimnula sam glavom. „Onda hoćemo." Rekao je i odjurio autom. Ja sam samo stajala s torbom u ruci, gledajući kako nestaje u daljini... Koji čudak...
Hmm, ključ bi trebao biti ispod cvijetnjaka. Dignula sam ga i skoro iskipala svu zemlju na pod. Zgrabila sam ključ i pogledala uokolo gledajući sumnjičavo. Obožavala sam se igrati kao da provaljujem u tuđi stan.
Čim sam ušla u kuću, toplina me počela udarati po cijelome tijelu. To je zapravo bilo ugodno. Bacila sam torbu sa strane i sjela na kauč. Otključala sam mobitel i napisala teti poruku da sam stigla. Zatim sam ga bacila na stolić i gledala uokolo u tišini. Izdahnula sam i nalegla na kauč. Oči su mi se polako počele zatvarat...
„Oooh, kaako si naraaslaaa!" teta me zagrlila. „Jesi višlja od mene??" odmah smo se okrenule leđa na leđa. „Mislim da još par centimetara." Rekla sam kroz smijeh. „Ma dobro je to još! Jesi jela???" pogledala me ozbiljno. „Da, da." „Pila?" „Naravno!" „PILA SI?!" „Pa vodu, da." „Aha, onda dobro." Rekla je i prošla pored mene. Zakolutala sam očima i krenula za njom. „Dakle, upisala sam te u školu, krećeš od ponedjeljka." Izdahnula sam. „Prije par sati sam došla, a ti meni već školu spominješ." Puhnula sam vlas kose koji mi je bio ispred lica. „A šta si mislila, da ćeš se zabavljati ovdje?" teta me pogledala. „Da, da, razumijem." „Bez brige, bit će ti super ovdje!" poljubila me u obraz i zagrlila.
„Ustani zlato, moramo u grad!" „Mhmm, još maaloo!" „Ajde, ajde. Kasnije će bit gužva." Rekla je i otišla. Naravno da sam i dalje ostala ležati u krevetu. Tamo je bilo toplo...i ugodno...i najradije bi tam bila cijeli dan..... „USTANI!" vikala je iz svoje sobe. Izdahnula sam i ustala. Jedva.
„Dakle, rižu i meso smo uzele, neko povrće imam..." mumljala si je u bradu gledajući u košaricu. „Hoćeš ti nešto? Neke gricke?" upitala me. Slegnula sam ramenima i krenula prema redu sa slatkišima. Uzela sam dvije čokolade... možda da uzmem još dvije, na akciji su...
Tražila sam tetu po trgovini. Osjećala sam se kao malo dijete kad izgubi svoju mamu u trgovini pa plače. Samo što ja neću plakati, ja ću još otići sama bez nje.
Vidjela sam je kako priča s nekom ženom. Polako sam krenula prema njima. „Dobar dan..." zbunjeno sam pozdravila i pokraj nje vidjela curu mojih godina. „Oooh, nisam znala da imaš kćer!" rekla je gledajući u mene sa ogromnim smiješkom. „Ma kakva kćer, to mi nećakinja!" moja teta je odgovorila kroz smijeh. „Pa ista ti!" „Jel da? Hahah." „Ovo je Jisoo, moja kćer." Predstavila je tu curu pokraj sebe. Iskreno, bila je lijepa. Izgledala je onako, druželjubljivo. Možda se čak i sprijateljimo.
Svi su gledali u mene te me to prekinulo iz mojih misli. „Uh, ja sam Y/n." Rekla sam i lagano se nasmiješila. Pružile smo si ruke. Wow, kako smo formalni. A kunem se da ćemo za mjesec dana zajedno ludirat negdje. Neki glas u meni to govori. „Koliko je ona stara?" moja teta je upitala. „Sada će u 4. srednje." „Ohh, možda budete išle zajedno u razred!" teta je pogledala u mene pa u Jisoo. Da. Kao što rekoh, to je to. To je ono čarobno prijateljstvo koje će trajati zauvijek. „Zašto ne odemo na kavu? Da se vas dvije bolje upoznate, a ja i Ara malo popričamo ha?" Obje smo kimnule glavama.
Cijelo vrijeme smo šutile i tu i tamo bi se pogledale i nasmiješile. „Šta šutite vas dvije??" moja teta nas je pogledala. Eh, stariji nikad neće razumijeti da mi volimo imati svoju privatnost. „Jisoo, zašto ne pokažeš Y/N malo uokolo?" Hm, ili možda ipak kuže. Jisoo je kimnula glavom i pogledala me. Obje smo ustale.
„I...kak ti se dosad čini ovo mjesto?" upitala me. „Okej..." promrmljala sam. „Kakva je škola?" upitala sam je. Iskreno, nije me briga, ali nisam htjela da bude neugodna tišina. Nikad me škola nije baš nešto zanimala, ali sve u svemu, imala sam odlične ocjene. I nazivali su me štreberom, iako to nisam. „Paaa dobra je ako si jedna od popularnih... ako ne..onda ti je onak..svejedno." rekla je, a ja sam kimnula glavom. Znači ne razlikuje se od moje prošle škole. „Ima li zgodnih frajera?" pogledala sam je sa smiješkom. Pogledala me zbunjeno. „Uff, ne znam. Ne gledam to." Wtf. Kak netko s 18 godina ne može gledati dečke!? Halooo. „Oh...ma ni ja baš.." lagala sam. Nemam pojma zašto. Mislim, nisam nikada imala dečka, ali imala sam simpatije. Nitko me nikad nije ni pogledao naravno, ali šta im ja mogu. Sami su si krivi što ne vide ovakvu ljepoticu, već idu za onim plastičnim barbikama. „Ima li ovdje nekih trgovina s nekom dobrom robom?" „Naravno. Dođi!" nasmiješila se.
Vratile smo se do kafića s punim vrećicama. „Opaaaa, netko ne zna šparati malo ha?" teta me pogledala sa fejk smiješkom. „Sorry, nisam mogla odoljeti!" nacerila sam se. „Ma pusti ih, bitno da su se družile!" rekla je Jisooina mama. „Y/N, mogle bi mi polako krenuti kući hm?" Kimnula sam glavom. „Nadam se da se vidimo u školi!" rekla je Jisoo veselo. „I ja!"
YOU ARE READING
Black Hood [K.TH. FF]
Fanfiction《ZAVRŠENA》 Nakon rastave roditelja, odlaziš u Busan gdje te čeka sasvim novi život. Upoznaješ nove prijatelje, a s njima i simpatiju. Ali jesu li svi onakvi kakvima se čine...?