Black Hood [K.TH. FF]

Moja prošlost

Prije 7 mjeseci....

„Razrede, zamijenit ćemo učionice sa 2. razredom, ajmo seoba naroda!" kroz šalu je rekla učiteljica iz matematike. Svi su izdahnuli kao da je to neka najteža stvar u životu.

Sjela sam do prozora, a moja najbolja prijateljica Yuqi odmah pokraj mene.

„Dobro, da ne gubimo vrijeme, zadat ću vam zadatke, a vi to riješavajte pa ćemo zajedno provjeriti rezultate." Rekla je i počela dijelit glupe papiriće sa zadatcima.

Počela sam riješavati zadatke, ali krajičkom oka sam vidjela auto kako se parkira na školskom parkiralištu. Gledati aute je puno zanimljivije od zadataka. A pogotovo kad je to auto mojih roditelja. To jest mog oca. Ne znam ako je to dobro ili loše kada ti otac radi u školi...

Ali ovoga puta, nešto drugo mi je zapelo za oko. Ravnateljica škole je išla prema njemu. Doslovno je izgledala kao da leti. Skočila mu je u naručje i zagrlila ga.

Oči su mi se zaljepile na taj prizor. Ništa nisam čula osim lupanja svog srca. Kao da sam srce imala u ušima. Nisam ništa osjećala osim hladnog znoja. Koliko god se trudila pogledati nekud drugdje, nisam mogla...

Milijun negativnih osjećaja je prolazilo mojim tijelom. Jedna strana mene je govorila da je ovo samo neki san ili neka glupa šala...a druga strana.....

„Y/n!" Yuqi me lagano gurnula te me upotpunosti izbacila iz svega. Pogledala sam ispred sebe i vidjela kako me svi gledaju. Neki su se čak i smijuljili i nešto si šaptali.

„Reci 274.." Yuqi je šapnula. Gutnula sam i udahnula. „Y/n...? Dakle koji je rezultat na 1.zadatku?" „Uh, 274!" rekla sam nervozno. Učiteljica je kimnula glavom. „Vidim da zujakaš uokolo pa me zanimalo ako si riješila..." dignula je obrvu. „Um da...da jesam...samo sam razmišljala kako da riješim ovaj sljedeći zadatak..." forsirano sam se nasmiješila. Učiteljica je samo kimnula glavom i prozvala nekog drugog....

Moj pogled se brzo vratio prema parkirališu, ali više nikoga tam nije bilo. „Y/n, šta je tak zanimljivo vani?" Yuqi me upitala. Brzo sam se okrenula prema njoj. „Moram ti nešto reći kad sat završi..." Kimnula je glavom.

„ŠTA?!!?" šokirano je zinula kada sam joj ispričala šta sam vidjela. „Dobro, smiri se, možda je to samo prijateljski zagrljaj?" „Yuqi, ona je RAVNATELJICA! A ON UČITELJ! To je...zašto...zašto bi kraljica grlila vojnika?" Pogledala me zbunjeno. Pokušavala je skužiti moju glupu metaforu. „Paaa...."

„Zaboravi..." prekinula sam je i pogledala u stranu. „Jel tvoja mama nešt sumnjala već prije ili...?" „Ne znam... mislim da ne..." „Ali gle, ti si u školi, sumnjam da bi to tvoj stari napravio pred tobom onak baš sad da ti vidiš..."

„Yuqi, mijenjali smo učionice... inače bi bili na drugoj strani i ne bi imala nikakav pogled na parkiralište..." „Pa dobro, ali netko drugi bi ga vidio??" Izdahnula sam.

„Ne znam... i ne znam šta sad da radim..." „Ummm pa reci mami, logično.." „Kak?! Ej, tata te vara sa svojom šeficom, šta ćemo sad?" „Pa dobro, ne baš tak, ali..."

„Ovo je sve tako... kako bi se to reklo...messed up..." trljala sam si sljepoočnice. „Hej, bez brige. Ja sam tu uz tebe... ako hoćeš, mogu doći danas kod tebe pa da budem tamo...ako budeš to sve govorila mami..."

„Hvala, ali mislim da ovo trebam sama napraviti..." Kimnula je glavom. „Razumijem... samo hrabro!" Zagrlila me...

Nikada nisam išla tako polako prema kući. Malo bih hodala pa bih stala i pravila se da tražim nešto u torbi, ili bi jednostavno sjela na neku klupu i gledala uokolo. Šta ako je sve ovo bio nekakav nesporazum?

Možda ne bih trebala zbunjivati mamu...

Na kraju sam odlučila ne reći mami za tatu. Mislim da je to najgora odluka ikada koju sam donjela...

Otišla je na posao, a ja sam ostala sama večerati s tatom. Bio je sasvim normalan. Kao da se ništa nije dogodilo. Bio je sasvim dobre volje pa sam odlučila razgovarati s njime....

Duboko sam udahnula kako bih dobila njegovu pažnju. Pogledao me upitno u oči. „Vidjela sam te..." Rekla sam gledajući u svoj tanjur. „Hm?" „Danas...na parkiralištu... s ravnateljicom Lee." Polako sam pogledala u njegove oči. Vidjelo se da je nekako napet, ali se i dalje pravio zbunjenim.

„Da i?" To pitanje je izazvalo nešto u meni. Naglo sam ustala i počela se derati. „DA I?! Vidjela sam vas kako se grlite!! I TI MENI DA I? I NE, TO NIJE BIO PRIJATELJSKI ZAGRLJAJ!" Sad je i on ustao i prišao mi.

„Jel se ti to dereš na mene?" upitao je prijetećim glasom. Nisam znala što da odgovorim pa su mi se oči nasuzile. „Ha?!" uhvatio me čvrsto za ramena i približio sebi. Izgledao je tako strašno. Kao da ta osoba više nije moj otac...

„Slušaj me, dokle god živiš pod mojim krovom, nemaš pravo dizati glas na mene... a što se ovoga tiče...pisneš li išta o tome svojoj majci...." Još čvršće je stisnuo moja ramena i pogledao me oštro u oči. Bile su tako tamne i mračne.

Doslovno sam se bojala osobe koja mi je bila najdraža na svijetu. Osobe koja je uvijek bila uz mene. Osoba za koju sam jedino znala da sam joj posebna...

„Neće biti dobro..." procijedio je kroz zube i lagano me gurnuo. Prošao je pokraj mene i otišao nekud. Jedino što sam čula je glasno zatvaranje vrata...

Od tog dana, sam znala da će sve promijeniti na gore.... Nije samo škola bila pakao, već i sami dom....