Tevets

18.deo

"Temperatura 37 sa 8. Dobro je drastično se smanjila za koji dan ćeš moći na nastavu."-rekla je doktorka Mirela koja je stavljala njene stvari u torbu.

M: Aleksa davaćeš joj lekove sve dok joj temperatura nestane.
J:  A što dajete njemu a ne meni? Nisam beba, znate?
M: Znam draga da nisi, ali je sigurnije da neko o tebi brine jer ja ne mogu svaki čas da dolazim ovde jer imam i druge pacijente. A i Aleksa je dobar dečko, jako je odgovoran.
-Samo sam se izbečila, izgleda da je vreme došlo kad trebam da perem uši, ko bi još majmunu Aleksi rekao da je dobar pffttt.

M: Pa dobro deco idem ja, vidimo se posle. Zovite ako vam treba nešto.
A&J: Zdravo!

A: Pa sada te napuštam.
J: Čekaj sekund.
-Okrenuo se prema meni, i čekao da mu nastavim reći.
J: Hvala ti.
-Odjednom se iznenadio, isto kao i ja što sam mu se zahvalila, jer da su normalni uslovi ja bih ga samo isterala napolje...možda pre toga gadjajući ga motornom testerom, ali sve u svoje vreme...
A: Za šta?
J: Zato što si me spasao, da nije bilo tebe verovatno bih umrla tamo.

A: Da...umrla bi da sam koji sat zakasnio i da nisam primetio. Dobro pa sada znam da umeš da se zahvališ osobi koja ti je spasla život.

-Okej ovo je bio trenutak kada sam zažalila što sam mu se zahvalila. Pffftt ima sreće pa nemam neki bacač plamenova pri ruci...ali sve u svoje vreme. Tačno ću reći Filipu da mi to sredi hehe.

J: Ne jedi govna. I ti budi zahvalan što sam ti se uopšte zahvalila.
-Samo je prevrnuo očima.
J: Sledeći put ću pobeći za stvarno, videćeš.

A: Neće biti sledećeg puta.

-Rekao je te izašao napolje.
-HA-nek samo misli da neće biti sledećeg puta i onako sam tek juče saznala da imam kompas na telefonu, džaba sam se mučila nagadjujući gde ptice ide u sred oktobra.

~Par dana kasnije~

- Pošto sam na užasnu žalost ozdravila, konačno sam mogla u školu. Što je tužno.
Uzela sam uniformu i otišla dole, haah drago mi je pa su svi zaboravili na moj protest bahaha... ne računajući naravno nastavnicu hemije.
Mada sada sam se barem navikla da nosim suknjice.Idalje mi nije udobno u njima, ali nemam više života da se žalim.

-Ušla sam u učionicu i sela u predzadnju klupu do prozora. Pogledala sam oko učionice i shvatila da svi imaju prijatelje osim mene. Čak me je i ona mrčenica napustila jer se prebacila u drugo odeljenje. Strašno ja sam ovde najjveći antisocijalni slučaj.

-Okrenula sam se iza sebe i u zadnjoj klupi videla nekog lika, kako sedi sam i sluša muziku.
Udarila sam rukom o njegov sto kako bi me primetio. Odmah je skinuo slušalice i rekao "Šta?".

J: Ne kaže se "Šta" nego "Molim".
-Samo je prvernuo očima. Na šta sam ja još jednom lupila o sto.
J: Nemoj da mi prevrćeš očima da ti ih ne bi izvadila.
?: Samo predji na stvar.
J: Kako se zoveš?
U: Uroš.
J: Divno Uroše bićeš mi prijatelj.
-Rekla sam te sam prebacila stvari kod njega i sela.
U: Ne neću, zašto bih bio prijatelj sa tobom?
J: Jer sam divna osoba saznaćeš već. A ja neću da budem najveća antisocijala u odeljenju, mislim logično.
U: Šta? Ne! Neću da dobijem batine!
-Rekao je te je ustao i trčeći krenuo prema vratima.
"Ma gde ideš neće niko da te bije!"-prodrala sam se na šta me je on izignorisao i skucao se u nekog visokog lika sa crnom kosom, i svejedno pobegao.
Ja sam bila u neverici. Kao i celo odeljenje.

J: Nek mi neko kaže zašto je budala pobegao, i dobiće moju zahvalnost.
-Celo odeljenje je ćutalo i gledali jedne druge što me je jako iznerviralo te sam samo sela na svoje staro mesto.