Igra sudbine

•1. deo•

~Igra sudbine~
Koračajući mokrim ulicama razmišljala sam šta će se desiti kada budem ušla na kapiju dvorišta. Ostavljena po prvi put u životu, od strane čoveka kojeg sam zavolela za samo jedan dan ne znam kako da se pojavim pred roditeljima,jer se sve desilo mojom krivicom. Trebalo je da se udam za njega...istina je,u početku ga nisam volela,moji su me na silu spojili sa njim jer je kako oni kazu iz "ugledne porodice" a to će,kada se nas dvoje budemo venčali,biti plus više u njihovoj biografiji i plus više njihovom poslu. Našim venčanjem koje trebalo da se bude za 3 dana, trebale su da se učvrste porodične,kao i poslovne veze imedju naših roditelja koji dugi niz godina zajedno rade. Naravno i mene su priključili u tom poslu.Ali šta se zapravo desilo? Zabava u novom klubu,mnogo nepoznatih lica,on i ja sa prijateljima. Nije tip osobe koja bi ustala da zaigra na bilo koju pesmu pa je celo vece sedeo,a ja sam mu pravila drustvo. Sve do jednog trenutka kada me prijateljica povukla na plesni podijum. Uzivale smo u ritmu muzike koja je ,kako mi se cinilo svakom narednom pesmom bila sve glasnija i glasnija... A onda,prekret u celoj mojoj biografiji zbog koga sam izgubila njega, i zbog koga će porodica verovatno i da me ubije. Nepoznati tip pršao mi je i spustio ruke na moj struk nastavljajući da se kreće uz stvarno dobru pesmu. Popila jesam malo,ali bila sam svesna svega šta radim,ali sada sam shvatila da sam trebala da ga odgurnem od sebe. Njegove ruke lagano su šarale mojim ledjima,a u sekundi i njegove usne našle su se na mojima. Tek kada se udaljio od mene shvatila sam šta se zapravo desilo. Moja prijateljica ostala je šokirana dogadjajem kome je prisustvovala,dok je moj ,sada već bivši verenik, laganim hodom došao do nas i brzim pokretom ruke srušio na pod decka koji me poljubio. Uhvativši me za ruku izveo me ispred kluba. Bila sam prestravljena, nisam znala šta da mu kažem jer je bio poprilično miran,što nimalo nije dobro jer je to značilo da je njegov bes prešao skalu normale.
-"Kako si mogla Anabela? Za tri dana treba da se udaš za mene a ti...ljubiš se sa nekim tipom meni pred očima i nimalo te nije sramota zbog toga. Zašto si mu uopšte dozvolila da te dodirne ili da ti pridje?"-nervozno je lupio rukom o zid. Šta sam to uradila Bože dragi.
-"Mogu da objasnim Dušane...on...on je mene poljubio,nisam mu uzvratila kunem se. Znaš koliko te volim,ne bih mogla da uradim tako nešto" - glas mi je zadrhtao zbog straha koji sam u tom trenutku osećala.
-"To ne menja činjenicu da te poljubio,uzvratila ti njemu ili ne svoja usta je stavio na tvoja. Pokušao sam da budem što mirniji u nadi da ćeš da ga odurneš i vratiš se za naš sto ali nisi...jebeno nisi"
Nisam znala šta da mu odgovorim posle ovoga. Krivica jeste moja nisam trebala uopšte da mu dozvolim da mi pridje.
-"Ovde stajemo,prešao bih preko ovoga da si ga samo odgurnula...ali pošto nisi stvarno ne mogu. Reci svojima da venčanje ne olaniraju uopšte!"
To je bilo poslednje što je rekao nakon što je otišao i ostavio me samu. Sva šminka koju sam imala na sebi u trenu se slila zbog suza koje su tekle mojim licem. Ja sam budala,kako sam mogla da napravim ovakvu grešku? Zar jednostavno nisam mogla da sedim mirno i sve ovo izbegnem? Zašto mi život ovo radi? Spustila sam se na kolena a potom još jače zaplakala. Dušan će od sada na mene gledati kao neku laku devojku koja se svima prepušta. Najviše me zabolelo to što mi nije poverovao iako sam priznala grešku. Ja njemu stvarno nisam uzvratila poljubac...zar voleti ne znači i oprostiti? Skupila sam snage da ustanem ali ne i da obrisem suze. Svaku koju bih obrisala sustizala je nova...kao da je nemoguće obrisati ih. Krenula sam kući pridrzavajući se za zidove kuća. Jecaji kao da su odzvanjali,i poput vetra vraćali se udarajući u mene. U nekom trenutku počela je i kiša,kao da se univerzum saoseća samnom. Teško mi je da shvatim zašto sam ovo uradila. Volim ga više od svega. Iako sam s njim spojena samo zbog posla mojih roditelja, on je za samo jedan dan,svojom nežnošću i dobrotom postao deo mog srca. Sada se osećam kao da je neko došao i naglo iščupao taj deo iz mene...kao da ga je neko izbrisao ali je ostavio sećanja. Više se nije znalo da li mi je šminka razmazana zbog plakanja ili zbog kiše... Mokra do kože stajala sam ispred velike kapije svoga doma. Stvarno me ne interesuje šta će se desiti jer nemam volje da nastavim dalje sa životom. Gurnula sam teška vrata kapije i našla se u dvorištu gde su me dočekali oštri pogledi roditelja. Naravno saznali su. Brzim korakom otac mi je prišao i lupio jak šamar. Svih ovih godina nisam ni jednom primila udarac sa njegove ili majčine strane,a sada...to dobijam zbog potpuno nebitne,a ujedno i svima nama nepoznate osobe.
-"Kako si mogla da dozvoliš nekom strancu da te poljubi? Zar nemaš bar malo česti,trebalo je da se udaš devojko,da se udaš. Šta će sada oni da misle o nama?"
-"Ja njega nisam poljubila shvatite me. Zar je ono što će oni da misle bitnije od mojih trenutnih osećanja. Pogrešila sam,a Dušan nije hteo ni da me razume. Zar ne vidiš da sam ja slomljena i da ne znam šta da radim...Kako sutra da se pojavim ispred njih na poslu?"
-"O tome je trebalo da misliš pre nego što si se prepustila strancu"-prošao je pored mene i ostavio me da onako ležim na kiši.
Mama je teška srca sve ovo gledala,a prišla je tek kada je tata otišao. Zbog suza koje je prolila ništa nije mogla da izgovori već me samo podigla i odvela u sobu. Znam da jd i ona ljuta ali joj je teže palo to što me tata udario.
-"Stvarno ga nisam poljubila mama.Dušan ne želi da mi veruje..."-jedva sam skupila snage da progovorim.
Jedino šta sam od nje dobila pre nego što je izašla bio je razočaravajući pogled... Zar je tako teško nekada poverovati meni? Njih dvoje su uvek verovali u sve šta im drugi kažu,a ono što se dešava samnom,kako se ja osećam dok slušam razne stvari o sebi,nikada ih nije interesovalo. Jedna za drugom suze su se sada slivale na mom jastuku. Imala sam osećaj kao da sam isplakala more suza pre nego što sam sklopila svoje umorne oči...