Dubina Okeana

Suze Tuge

Ne... Ne želim da poverujem u tu zastrašujuću činjenicu, da je moja najbolja prijateljica mrtva! Osećam kako su svu lepotu ovoga sveta odjednom zamenili tama i očaj. Kolena su počela da mi drhte od bola koji sam proživljavala, bistre suze su krenule da teku kao vodopad niz moje lice, glasom punim tuge sam zajecala i krenula da padam. Silvio je uspeo da me pridrži, čvrsto me je stegao oko struka, ne dozvolivši mi da udarim o tvrd beton koji se nalazio pod mojim nogama koje su se tresle kao u najhladnijoj zimi.

"Elfina, šta se desilo? Zašto plačeš?" Zabrinuto me je pitao Silvio.

"Nensi..." Izgovorila sam drhtavim glasom bola i patnje "Ona je mrtva! Nensi je mrtva!" Glasno sam povikala.

"Šta?!" Zenice su mu se naglo raširile čim sa izgovorila te zastrašujuće reči, čvrsto me je prigrlio uz sebe "Elfina, smiri se. Ko ti je rekao da je ona mrtva?"

"Roksana" tiho sam izgovorila kroz dah.

Silvio mi je nežno sklonio kosu sa lica, pokušavao je na sve načine da smiri moje izbezumljeno telo koje još uvek nije prestalo da drhti, nije moglo. Zašto?! Čime sam to zaslužila?! Zašto je moja najbolja drugarica mrtva?! Barica slanih suza je padala na moju majicu, pritom je nakvasivši tugom i bolom. Odjednom sam začula zao smeh kako dolazi iz nepoznatog pravca, koža mi je naježila od njega, a telo je počelo da mi drhti. Magla boje katrana se spustila na zemlju, a potom počela da se preobražava u devojku kratke plave kose. Nosila je belu haljinu, prekrivenu krvavim flekama. Kosa joj je bila čupava, kao da je sad ustala iz kreveta i još nije posegla za češljem koji će joj srediti frizuru da liči na nešto. Oči su joj bila crne i hladne poput noći na Antarktiku. Isto je u desnoj ruci imala veliki kuhinjski nož, umrljan krvlju koja je kapljala sa njega. Odmah iza nje, ležalo je beživotno telo moje najbolje drugarice. Nensi. Suze su počele nekontrolisano da mi teku niz lice, gušila sam se u istim i pokušavala da dođem do vazduha, ali bezuspešno. Nisam uspevala, bol i patnja su mi nekontrolisano stezali srce, pokušavajući da ga unište u sitne parčiće. Devojka koja je držala nož u ruci se zlobno nasmejala, sigurno radi za Morganu. Ona ju je poslala da ubije Nensi!

"Pa, drago mi je što se konačno srećemo, Princezo Elfina" rekla zlim tonom glasa od kog sa se naježila, dok joj se usna izvila u đavolski osmeh "Moje ime je Paulina. Jako mi je žao, ali izgleda da nisi uspela da stigneš na vreme i spasiš svoju prijateljicu. Lepo smo proćaskale, na žalost nisam uspela da izvučem nikakvu informaciju o biseru koji Morgana želi. Stoga sam morala da je se rešim, izgleda da joj nisi rekla istinu o tome ko si zapravo."

"Ti radiš za Morganu!!!" Glasom punim besa sam povikala na nju, sada bih želela samo da je uništim.

Povišeni tonovi njenog sablasnog glasa su odzvanjala mojim ušima "Upravo tako, Princezo. Nećeš uspeti da spasiš Kraljevstvo, osudićeš ga na propast, baš kao što si osudila život svoje prijateljice" bacila je pogled prema Nensi koja je nepomično ležala u lokvi krvi "Sada moram da idem. Obavila sam ono što mi je gospodarica naredila. Videćemo se uskoro..."

Mračne munje i oblaci su se stvorili oko nje, teleportovavši je što dalje odavde. Moje telo i dalje nije moglo da se suoči sa činjenicom da je moja najbolja prijateljica, osoba koju poznajem od detinjstva, mrtva. Silvio me je uhvatio za ruku i pomogao mi da ustanem. Noge su mi i dalje klecale, isčekivala sam trenutak kada ću ponovo pasti i zavrištati glasom punim bola. Silvio me je povukao malo dalje od mesta gde se nalazilo telo moje prijateljice. Nisam želela da je ostavim, ali ako budem dirala telo, mogli bi da me optuže za ubistvo, a ne bih želela da završim u zatvoru.

"Hajde" tiho je šapnuo "Idemo sa ovog mesta" povukao me je što dalje odatle.

Još uvek sam plakala. Ne mogu da verujem da mi je najbolja drugarica mrtva, da je više nikada neću videti. Telo mi se više nije toliko mnogo treslo kao pre, ali sam i dalje bila uplašena. Nensi... Ne mogu da verujem da te više nikada neću videti. Uzaludno sam pokušavala da sprečim bistre suze da poreknu niz moje preplanulo lice, sve vreme sam grickala donju usnu zbog straha i bola koji sam upravo doživela. Silvio i ja smo se dosta udaljili od mesta na kom je Paulina ubila Nensi. Ne mogu da verujem da je više nikada neću videti, hladan vetar je šibao moje lice, dok su gorke suze, koje su se slivale u moja usta, pekle moje grlo. Bile su tako vrele, kao žar.