Dubina Okeana

Podvodno Kraljevstvo

Slušam šuštanje morskih talasa koji zapljuskuju obalu, dok mi vetar miluje lice, nedaleko od moje kuće. Silvio bi uskoro trebao da dođe po mene. Prošlo je skoro dva sata od kako sam pobegla Džeremiju, nije se pojavio da me ponovo kidnapuje.
Čovek, momak mojih godina izlazi iz vide i laganim korakom mi prolazi uz šmekerski osmeh na licu.

"Hej, Princezo" prišao mi je, poljubivši mi ruku, zacrvenela sam se u licu, nadam se da to neće primetiti.

"Zdravo, Silvio" osmehnula sam mu se, uporno se trudeći da sakrijem svoje lice, koje je bilo crveno kao paprika.

"Da li si spremna?" Upitao me je, na šta je kao odgovor dobio potvrdno klimanje moje glave "Onda idemo!"

Polako smo ušli u vodu koja je bila hladna, toliko da mi se koža naježila. Otplivali smo malo dublje, a zatim pomoću simbola na svojim rukama stvorili repove. Zaronili smo duboko u plavi okean. I dalje je jako plitko, šarene ribice plivaju po okeanu. Veoma su lepe, neke imaju pruge, izgledaju kao skalari.
Zapravo, to jesu skalari. Nekada sam ih čuvala u akvarijumu, ali su mi na žalost svu uginuli. Pesak svetluca na dnu pod sunčevom svetlošću, u njemu se vide raznorazne šarene školjke. Morska trava lebdi ispod. U daljini vidim delfine, kako plivaju po okeanu. Silvio mi nije pustio ruku, čvrsto ju je držao. Zacrvenela sam se, osećam kako mi obrazi gore. Nadam se da to neće primetiti, to bi bilo zaista grozno.
U daljini sam primetila veliki grad, u njega su ulazile morske životinje na kojima su plivale sirene, dok su neke izlazile. Silvio i ja smo se približili ulazu u grad, iznad ulaza kod čelične kapije je podnebljanim slovima pisalo:

Dobrodošli u
Kraljevstvo Elister

Raširenih očiju sam gledala u natpis iznad kapije, koji je poručivao dobrodošlicu svakoj sireni ili morskom biću koje je ulazilo u ovo Kraljevstvo. Silvio me je povukao za ruku i ušao u Kraljevstvo. Na sve strane su se mogle primetiti kuće, tu sigurno žive obične sirene. Pored kuća, tu si se nalazile prodavnice, tržni centri i razni drugi poslovni objekti. Život kod sirena funkcioniše isto kao i kod ljudi. Mislila sam da je drugačije, ali nije.

"Ovamo je palata, Princezo" skrenuo je u desnu ulicu.

U tišini sam ga pratila. Male sirene su me gledale, čula sam došaptavanje sa strane "Ko je ona? Jako je lepa. Izgleda kao Kraljica Suelita. Mislite da joj je to kćerka?"

Da, jesam njena kćerka. Nastavili smo polako da plivamo prema ogromnom zamku, koji je bio prekrasan. Zamak je bio skroz beo, krovovi su bile ogromne kupe u obliku školjki prelakirane u svetlucavu zlatnu boju.
Ima jako puno prozora kroz koje može da uđe svetlost, na kapiji se nalaze stražari. Pustili su nas da prođemo bez problema. Silvio je plivao prema prelepim mermernim stepenicama, dok sam ga ja u tišini pratila.
Približili smo se vratima, koje je Silvio jednim zamahom ruke, širom otvorio. Ovu čaroliju sam vežbala sa Azirom, nije mnogo teška, brzo sam je savladala.

Ušli smo u veoma dugačak i prostran hodnik. Pločice su se blistale od čistoće, baš kao i prozori. Na zidovima su visile slike nekih sirena, koje ja prvi put vidim. Takođe, tu se nalaze kameni stubovi svetlo sive boje, na kojima stoje vaze i ukrasi raznih oblika. Po nekad prođu par sirena sa zlatnim šlemovima i kopljima, to su sigurno vojnici, čuvaju palatu. Došli smo do ogromnih belih vrata i ušli u ogromnu dvoranu, koja je bila veća od cele moje kuće. Rašitila sam iznenađeno svoje oči. Ovde je zaista lepo. Pod je uglancan, prekoputa mene se nalaze stepenice, sve je tako savršeno.

"Princezo" začula sam Silviov glas "Ovo je balska dvorana, ovde će se održati bal."

"Ovde je prelepo!" Uzbuđeno sam rekla.