Dubina Okeana

Tama Uklonjena Iz Srca

Stojim nasuprot svoje zle sestre, crnih očiju, kojoj zao osmeh krasi lepe crte lica. Znam šta trebam da radim, čvrsto stiskam bodež u mojoj ruci, dok mi kroz glavu prolaze sećanje na staru, dobru Morganu.


Onu koja je nestala, i mora po svaku cenu biti vraćena.



”Draga moja sestrice” pravi kratku bespotrebnu pauzu u svom zlobnom govoru ”Zar nikada nećeš shvatiti? Mi smo iste, imaš tamu u sebi, Elfina i ja to vidim. Pridruži mi se, a onda zajedno možemo vladati Elisterom i čitavim ovim okeanom.”




”Ti i ja uopšte nismo iste Morgana! Bile bi smo, da tvoje srce nije zatrovano tamom” vičem na sav glas, bes se rasplamsao u mom telu, a ja smišljam plan kako da uništim ogrlicu koja visi oko njenog vrata ”I o kakvoj tami ti uopšte pričaš? Ja nisam ništa loše uradila i nisam zla kao ti! Spasiću te, ovo će biti kraj tvojim zlodelima, Morgana!”





”Volela bih da vidim kako to pokušavaš” zli osmeh se stvorio na njenom licu, a u ruci crna kugla puna mračne moći ”Ictus tenebris!“




Brzo sam uspela da izbegnem njen iznenadni napad na mene. Šta uopšte namerava? Moram da dođem to te ogrlice i uništim je jednom za svagda, ali kako? Morgana mi neće dopustiti da joj se približim, pogotovu ne sa namerom koju imam u svojoj glavi. Pogledala sam prema Oksiliji, kojoj je narukvica počela da svetli, poput najsjajnije zvezde na noćnom nebu. Protrljala sam oči, misleći da mi se priviđa. Šta se to dešava? Tada sam ugledala da i Rein prsten svetli, dok ona zbunjeno gleda u njega. Rea je skrenula pogled prema meni, a njene zanice su se naglo raširile kada je ugledala svetlost kako proizilazi iz Roksanine ogrlice.




”Elfina, tvoja ogrlica svetli” rekla je.




”Molim? Kako je to moguće?” upitala sam je zbunjeno, a potom bacila pogled na moju ogrlicu, koja je svetlela i zračila blistavom svetlošću. ”Zašto moja ogrlica svetli ovako jako?”




Elfina! Iskoristite moći svojih nakita, Srebrni bodež i Prah zlatne školjke. Neka Rea i Oksilija, skrenu Morgani pažnju, a ti draga moja, za to vreme, napadni je! Napadni je svom snagom koju imaš, ne plaši se. Tvojoj sestri se ništa neće desiti, postaće ponovo dobra osoba kakva je nekad bila.



Slušala sam tihi Roksanin glas, pokušavajući da protumačim njene reči. O čemu je ona to govorila? Moramo da iskoristimo moć svih nakita? Ali, kako? Nije mi objasnila. Šta bi smo zapravo trebale da radimo? Zatvorila sam oči, strujanje plave energije pojavilo se u mojim rukama i prenosilo se na bodež kojeg su moji prsti čvrsto držali. Ali, ta energija se nije pojavila samo na mojim rukama, već po čitavom mom telu. U repu, očima, crna kosa je krenula za mi se talasa na sve strane. Naglo sam otvorila kapke, stvarajući talas plave moći, koji je krenuo prema Morgani i odbacio je dva metara podalje od nas. Zaplivala sam prema njoj, dok je ona ošamućeno gledala u mene.




”Pomozite mi!” naredila sam Rei i Oksiliji, koje su me poslušala i krenule sa mnom u napad.


”Ne možeš me pobediti, Elfina! Neću ti dopustiti da me pobediš, ja ću vladati čitavim Elisterom!” zlobno se smejala Morgana, njen jezivo smeh mi je ulazio u uši i odjekivao čitavom glavom, ali neću joj dozvoliti da pobedi.


U ruci sam stvorila svetlucavu kuglu plave energije koju sam bacila na nju svom snagom. Na svu sreću, uspela sam da je pogodim, te te tako ona završila u visoki kameni stub u palati koji je malo obeštećen prilikom udarca njenog tela u njega. Zaplivala sam prema njoj čvrsto držeći Srebrni bodež u rukama, ruka mi je krenula ka njenoj ogrlicu, bila sam spremna da zabijem hladno čelično sečivo u crveni dragulj u kome se nalazila sama tama koja kontroliše moju sestru. Međutim, na moju veliku nesreću, njena ruka je uhvatila moju, nokti su joj se zarili u moju kožu, a bolna grimasa se pojavila na mom licu. Bila sam tako blizu da joj uništim ogrlicu. Krenula je zlobno da se smeje.




”Oh, kakva šteta. Bila si tako blizu, sestro. Ali, ipak nisi uspela u svojoj nameri da me uništiš.”




”Ne podcenjuj me Morgana” besno sam zarežala ”Roksanina moć ipak struji mojim venama. Aqua vena!“ drugom rukom sam uhvatila njenu, onu kojom me je čvrsto držala.




Plava struja je protekla mojim venama i opekla Morganu, koja je zavrištala od bola i popustila svoj stisak. Rea je skupila pesnicu i njome je snažno odarila Morganu u stomak, pri čemu se ona presavila i zagrčila. Udaljila sam se malo i pogledala u Oksiliji, koja je u rukama stvorila kuglu blistave roze energije i sekundu kasnije njome napala Morganu.




”Magia favilla” ispalila je zrak roze energije pravo prema Morgani koja ga je vešto izbegla pomerivši se i stranu.



”Oksilija, ne znaš da gađaš. Ja sam mnogo brža od tebe i mnogo snažnija.”



”Ali, ne i pametnija!” suprostavila joj je Rea, a potom se brzo teleportovala iza nje i pesnicom je udarila u leđa, tako da je Morgana završila na podu.



”Ti mala!” besno je prosiktala kroz zube, poput kojekakve zmije otrovnice.


”Debilitatum corporis motus” Rea i Oksilija su ispružile ruku prema Morgani koja posle njihovih čini više nije mogla da pomeri svoje telo, pa čak ni da govori.


Elfina, sada imaš priliku! Uništi njenu ogrlicu bodežom. Požuri! Nemaš mnogo vremena pre nego što Reine i Oksilijine čini prestanu da deluju.



Čula sam Roksanin glas u svojoj glavi i brzo sam doplivao do Morgane koja je uspaničeno gledala prema bodežu koji sam držala u svojim rukama ”Vreme je da uklonim tamu iz tvog srca, sestro...” prošaputala sam i probola srebrni vrh u kristal na njenoj ogrlici, koji se istog momenta polomio.




Morganin zastrašujući vrisak prožeo se hodnicima čitave podvodne palate. Tama koja se nalazila u njoj ogrlici i koja je kontrolisala Morganu, krenula je da nestane u obliku velikog crnog oblaka. Moja sestra je vrištala od bola koji je osećala, ali njeno telo je uspevalo da istrpi svu tu bol. Konačno, posle par minuta mukotrpnog vrištanja, njen glas je nestao, a ona je bez svesti nastavila da leži na uglancanom mermernom podu. Gledala sam je, nestrpljivo čekajući trenutak kada ću otvoriti svoje oči i ponovo ugledati svet prošaran bojama dobrote i ljubavi. Polako ih je otvorila, njene oči su sada bile okeansko plave, poput mojih. Rukom se uhvatila za glavu i nesigurno podigla sa poda, spajajući svoje oči sa mojima. U njima više nisu postojali mržnja i zlo, već samo ljubav. Čista ljubav, pomešana sa velikom količinom zahvalnosti. Ustala je sa poda, a onda je raširila svoje mršave ruke i bacila mi se i zagrljaj, dok su suze sreće poput vodopada padale nizu njene obraze.




”Elfina, ja.... Tako mi je žao, oprosti mi. Mnogo si mi nedostajala, bilo je mračno i hladno pod Gemom. Pod njenom kontrolom, nedostajala si mi. Nedostajala mi je toplina doma, nedostajala si mi ti, sestro.”




”Sve je u redu, Morgana” tešila sam je ”Sada si na sigurnom. Niko te više neće povrediti. Šta kažeš da krenemo ispočetka?”




Čuvši te reči, na Morganinom licu zablistao je osmeh ”Hoću. Želim da krenemo ispočetka, Elfina.”


”Elfina?!” glasno dozivanje mog imena, nateralo me je da se okrenem u pravcu njegovog izvora.



U daljini, mirno su stajali moji roditelji. Klimnula sam im glavom i pomerila se u stranu, otkrivajući devojku koja je stajala iza mene. Izraz njihovih lica se istog časa promenio kada su je ugledali. Moja majci su suze radosnice krenule niz lice, čim je ugledala svoju davno nestalu kćerku. Brzo je zaplivala prema njoj i snažno obavila obe ruke oko njenog dela. Moj otac im se pridružio, dok sam ja nastavila da stojim sa strane i sa osmehom na licu posmatram daj prekrasan prizor ujedinjenja moje porodice. Morgana me je kraičkom oka pogledala i namignula mi je.




”Elfina!” ponovo sam začula zov svog imena i u daljini ugledala Aziru, Lavernu i Filamenu kako brzom pokretima svojih svetlucavih repova, dolaze do nas. Filamena.... Živa je, spašena je!





”Filamena!” Povikala sam i brzo došla do nje kako bih je zagrlila ”Živa si! Ne mogu da verujem! Spasena si!” govorila sam kroz suze koje su mi padale niz obraze, Filamena mi je praktično druga majka, ona me je odgajila, nikada sebi ne bih mogla da oprostima ako bi se njoj nešto desilo.





”Da, Elfina draga. Živa sam, zahvaljujući tvojim prijateljicama” okrenula se i pogledala u Lavernu i Aziru, koje su stajale pored Oksilije i Ree i ponosno se smeškale.





”Hvala vam” rekla sam glasom punim zahvalnosti.





”Nema na čemu. Uvek” namignula mi je Laverna.





Odjednom, osetila sam nežne i tople ruke oko svog vrata. Zatvorila sam oči i navalila se na telo osobe koja je bila moja najveća podrška u ovim teškim vremenima, koja su najzad prestala.





”Uspela si, ljubavi” rekao je Silvio nežnim glasom, a ja sam se složila sa njim.







”Jesam. Uspela sam da spasim sirene, Elister i moju sestru. Uspela sam u svom cilju i sada mi život neće biti lepši.”

K R A J