Dubina Okeana

Oproštaj

"NE ŽELIM DA SE VRATIM KOD MAJKE! ONA ME MRZI, BAŠ KAO I JA NJU!"

Hladno mi se obrusila, u njoj je goreo plamen besa koji je pretio da uništi sve oko sebe. Polako sam joj prišla, ali ne preblizu, ne želim još više da istraumiram duha te nevine devojčice. Spustila sam se tek toliko da nam glave budi iste visine i oči međusobno gledaju. Iako sam želela da joj dotaknem ruku, znala sam da je to jednostavno nemoguće. Ona je duh, ruka bi mi samo prošla kroz njeno telo.

"Šta se tačno dogodilo? Zašto misliš da te majka mrzi? Zbog čega tako misliš?" Upitala sam je tihim glasom, kojim sam pokušala da joj ulijem dozu sigurnosti, znak da mi može verovati.

"TO JE VEOMA DUGA PRIČA."

Kroz dah je rekla. Još malo sam joj se približila. Želim da saznam priču. Možda mogu da joj pomognem.

"Šta se tačno dogodilo?" Upitala sam je tiho, skoro pa nečujno "Ispričaj mi sve što znaš, a ja ću pokušati da ti pomognem" gledala sam je svojim dubokim plavim očima, dok sam slušala izdah kako proizilazi iz njenih usta.

"MOJA MAMA JE BILA VEOMA BOGOTA ŽENA, ZAPRAVO OBE SMO BILE BOGATE. OTAC MI JE UMRO PRE DVE GODINE, A JA NA NEKI NAČIN I DALJE NISAM MOGLA DA SE POMIRIM SA ČINJENICOM DA JE MRTAV, DA VIŠE NIJE UZ NAS. UMRO JE OD TUBERKULOZE, KOJA JE U TO VREME BILA NEIZLEČIVA. MOJA MAMA JE VIDELA DA JA SVAKIM DANOM SVE VIŠE I VIŠE PADAM U DEPRESIJU."

Kratki izdah toplog vazduha je proizašao iz njenih rozikastih usana. Nisam imala pojma da je prošla kroz takvu užasnu traumu. Još malo sam joj se približila.

"Eufemia" tiha sam je pozvala, a ona se skrenula pogled prema meni i zbunjeno me je gledala "Tvoja majka te voli. Zaista, pričala sam sa njom i ona se mnogo brine za tebe."

"LAŽEŠ! DA ME VOLI, NE BI SE LJUBILA SA TEODOROM U KUPATILU. UHVATILA SAM IH KAKO SE LJUBE U KUPATILU BROGA. TEODOR MI JE BIO PRIJATELJ, BAR SAM MISLILA DA JE PRE ONOG ŠTO SE DESILO. ALI, POSLE SVEGA ŠTO SE DESILO, SHVATILA SAM DA SAM POGREŠNO MISLILA. ON JE LAŽOV, BAŠ KAO I MOJA MAJKA."

Znači, neki Teodor je umešan u odosne sa njenom majkom. Nisam znala da je situacija toliko, pa... Zamršena. Njihova priča je kao klupko koje ne može da se namota, već je razbacano na sve strane. Sada je pitanje, ko je Teodor? Nikada nisam čula za nekog ko se tako zove. Izgleda da joj jedino Partenia može reći istinu, ali kako da je nateram da pođe sa mnom. Neće hteti, mrzi je.
Kako da je nateram da ode da vidi majku, ili bar popriča sa njom? Ne vidim ni jedni drugi izlaz iz ove situacije, osim da dovedem Parteniu ovde. Ali, Nejtan će morati da ostane sa Eufemiom i da je pazi, za svaku slučaj. Polako sam ustala i odvojila se od nje, a zatim prišla Nejtanu i približila svoje usne njegovom uhu.

Tiho sam mu šapnula "Pazi na Eufemiu, dok ja odem po Parteniu i ostale. Ne želim da Eufemia ode dok ja odem po njemu majku. Molim te, čuvaj je."

"Hoću" tiho je rekao i klimnuo glavom.

Još jednom sam bacila pogled na Eufemiu, a zatim izašla iz prostorije i brže bolje zaplivala prema mestu gde sam poslednji put videla Parteniu. Želim da saznam istinu i da izgledam odnose između majke i kćerke. Izašla sam iz napuštenog broda, čiji je metal rđao od slane vode. Okretala sam glavu na sve strane, pogledom tražeći Parteniu. Nisam nigde mogla da je nađem. Gde li se samo izgubila? U daljini sam ugledala duha, da li je to Partenia? Liči mi na nju. Približila sam joj se dovoljno blizu da bih prepoznala duha, bila sam u pravu, to jeste bila ona. Snažno sam zaplivala prema njoj, uprkos preprekama koje mi je vodena struja predstavljala i došla do nje. Nije bila sama. Sa njom su bile Oksilija, Azira, Rea i Laverna.

Snažnim glasom sam povikala "Partenia! Partenia!"

Oksilija se prema meni i zbunjeno pogledala u moje oči "Šta se desilo, Elfina? Zašto vičeš?"