Dubina Okeana

Morganin Zarobljenik

"Šta radiš ovde, Morgana?!" Besno sam povisila ton svog glasa na nju, dok sam osećala nokte kako se zabijaju u kožu moje pesnice "I odakle ti pravo da me nazivaš sestrom?"

"Elfina..." Glas joj je na izgovor mog imena smekšao "Nisu ti rekli da smo sestre? To ne znaš? Kralj Osvaldo i Kraljica Suelita su krili tu tajnu od tebe. Filamena i Brendon su skrivali informaciju da su ti roditelji živi i da imaš stariju sestru godinama od tebe! Otvori oči! Oni te lažu, Elfina!"

"Prestani da pričaš!" Uhvatila sam se za glavu, samo kako ne bih dozvolila njenim učima da dobru do mog uma, ne želim uopšte da razmišljam o tome.

"Zašto? Zato što ne želiš da prihvatiš istinu? Je li u tome problem, Elfina?" Zlobno me je posmatrala svojim crnim očima, čija je crnina gutala svaku stvar koja se nalazila oko mene, i razarala je u paramparčad svojom tamom "Prihvati istinu, sestro."

"Prestani da pričaš! Ictus caeruli fluctus!" Bacila sam veoma moćan talas prave energije na nju.

"Incantata obice" zamahnula je rukom, i time uspela da stvori začaranu barijeru, o koju se odbio moj napad magije.

"Šta nameravaš Morgana?!" Besno sam je upitala, kroz stegnutu vilicu i stisnute zube.

"Uskoro ćeš saznati..." Podli osmeh se ocrtao na njenom kostursko belom licu "Facit dormies!"

Odjednom sam počela da se osećam pospano. Šta se to dešava? Te čini... Bacila je čini spavanja. Ne mogu da gledam, osećam kako mi tama obuzima telo i dušu. Odvodi ih u svet snova. Pokušavam da se borim, ali ne mogu. Postajem previše slaba. Ne smem da dozvolim da me uhvati, ili ubije. Želim da pobegnem od nje, ali ne mogu. Zaklapam oči. Poslednje što sam videla je bila čista tama.

~TIME SKIP~

Pospano otvaram svoje oči, kojima umorno gledam mračnu prostoriju u kojoj se nalazim. Gledam u kamene zidove na koje padaju mračne senke, pokušavam da ustanem sa tvrdog poda na kome ležim. Stavljam ruku na glavu i prstima masiram bolno čelo. Šta se desilo? Gde se nalazim?

"Dobrodošla u Tanatos, Kraljevstvo smrti i mračnih sirena, Elfina!" Začula sam podli ženski glas, kako putuje kamenim hodnicima tamnice u kojoj se nalazim.

Nije mi trebao ni minut da shvatim kome pripada taj jezivi glas. Mračna senka koju stvara njeno telo, počinje da budu strah u meni. Podigla sam glavu i spojila svoje okeanske oči, a njenim mračnim. Bile su hladne, kao smrti, od njenih mi se koža naježila, a dah stao. Zašto je me dovela ovde?

"Morgana, zašto si me dovela ovde? Šta želiš?!" Upitala sam je drsko.

"Želim da mi se pridružiš" hladno je rekla i prekrstila ruke na grudima.

"Nikada to neću uraditi! Možeš samo da sanjaš o tome" plamen bes je buktio u mojim kristalno plavim očima, preko kojih je padala kosa koja se potpuno stopila sa tamom kako je vladala prostorijom.

"Nateraću te ja da mi se pridružiš sestro. Budi sigurna u to" podli osmeh se ocrtao na njenom kostursko belom licu.

Okrenula se, a zatim počela da se udaljava od mene. Sela sam na hladan pod i lice prekrila rukama. Osećam kako mi se šake pune slanim suzama straha. Šta sada da radim? Kako da se izbavim odavde? Sigurno postoji neki način, samo ja moram da smislim koji. Gledala sam unaokolo, nadajući se da ću pronaći nešto čime ću uspeti da pobegnem odavde. Ali, nije bilo ničeg. U ruci sam stvorila jaku kuglu svetlosti, koju sam bacila na rešetke prekoputa mene. Jaka plava svetlost obasjala je prostoriju, terajući tamu iz nje.
Svetlost moje nade se upalilo kada sam bacila čaroliju, međutim ono se ponovo ugasilo kada sam videla da moja moć nije imala nikakav efekat na čelične rešetke koje su uspele da je upiju. Usne su mi se pretvorile u jednu tužnu liniju, a oči počele puniti slanim suzama. Šta sada da radim? Kako da pobegnem iz Morganinog kraljevstva? Kapljica suze mi je klizila niz lice, obgrlila sam se rukama dok sam nemo gledala u gvozdene rešetke tamnice, otporne na čaroliju. Kroz glavu su mi prolazili svi lepi trenuci sa mojim roditeljima, prijateljicama i Silviom. Ako se ne izvučem odavde, oni bi mogli postati prošlost. Samo jedna lepa uspomena na život koji sam imala, a oduzet mi je.