Dubina Okeana

Mapa

Nakon Oksilijinih reči, nisam znala šta da mislim. Ona je Editina naslenica, koja poseduje potpuno istu energiju kao ona?!! To znači da ona može kontrolisati biser takođe uz pomoć kristala, za koji ne znamo gde se nalazi, ni kako izgleda. Jedini dragulj za koji znamo je Hortensiin, odnosno Rein.

"Šta ćemo sada da radimo?" Laverna je pogledala prema meni "Imamo jednu narukvicu, ali još uvek nemamo lokaciju Hortensiinog dragulja."

"Mapa se krije u ovom zamku, samo moramo da saznamo gde" odgovorila joj je Azira "Roksana je rekla Elfini da se krije u skrivenoj prostoriji, samo mi nismo sigurne gde se ona nalazi."

"Onda, moramo da je potražimo" Oksilija je ustala sa prašnjavog poda "Hajde, šta čekate? Sigurno se ovde negde nalazi ta skrivena prostorija."

"Dobro" ustala sam sa prašnjavog poda na kom sam sedela i zaplivala prema Oksiliji "Da li si sigurna da se osećaš dobro? Mislim, zbog tvog padanja u nesvest."

"Ne brini Elfina. Dobro sam" brižno mi je stavila ruku na rame, njen nežni glas mi je govorio da će uspeti da prebrodi bilo koju nevolju koja će se naći pred njom, da je postala jača i snažnija osoba nakon saznanja istine o svom poreklu "Hajde sada. Idemo da pronađemo tu tajnu prostoriju. Ipak, se tamo nalazi mapa i lokacija Haosa Umirujućih Zvezda u kome se nalazi Hortensiin dragulj" ustala je sa garniture boje lavande na kojoj je ležala i krenula prema vratima koja su vodila van ove prostorije.

U mrtvoj tišini, koja je činila zamak jezivijim za posmatranje, smo je pratile. Ne znam šta se desilo sa Oksilijinom majkom, a i ne želim. Verovatno joj je mnogo teško zbog toga. Želim da znam šta se desilo, ali isto tako ne želim da otvaram vrata prošlosti iz kojih će izađi samo bol, slomljeno srce i izgubljena duša koja je odavno napustila telo svog vlasnika. Ta vrata moraju ostati zaključana, bar još neko vreme. Čini mi se da je rana još uvek sveža, ožiljak tuge i bola se još nije zacelio. Skrenula sam pogled u stranu i zapazila na kraju hodnika Reu koja nas je nestrpljivo čekala na kraju hodnika. Osmeh obasjan srećom se pojavio na njenom rumenom licu kada su se njene oči fiksirale sa našima. Pojurila je prema Oksiliji i svojim jakim stiskom ju je zagrlila, kao da je pokušavala da joj izbije vazduh iz pluća. Ali, je taj zagrljaj zračio brigom i srećom, jer se Oksilija posle više vremena konačno probudila.

"Oksilija!" Njen glas je odisao čistim zracima sreće "Tako mi je drago da si se probudila. Šta ti se desilo? Sve mi ispričaj" navaljivala je na nju, kao ponosna lavica na antilopu.

Oksilija je izdahnula veliku koncentraciju ugljen-dioksida iz njenih zategnutih pluća, bilo joj je teško da priča o onome što je proživela, rana je i dalje bila sveža. Mogla sam to primetiti, zabrinuo me je ritam srca moje prijateljice, koji je govorio da će teško moći o tome da priča. Ponovo. To isto je primetila i Rea, koja se odmakla malo od nje i dala njenim plućima prostor za disanje. Sve smo znale da ne bi smo trebale da dodajemo so na ranu, koja se još uvek nije u potpunosti zacelila, niti će ikada. Uvek će postojati mali ožiljak, a možda ponekad i kapljica krvi na njoj. Izdahnula je vazduh prepun tuge i bola koji joj je pritiskao pluća, a koji je od svoje težine odmah pao na pod, a zatim se sa lažnim osmehom sreće na svom licu, okrenula prema nama. Taj osmeh je pokušavao da prikrije patnju koja je tiho i neprimetno poput senke, probadala njeno telo, gazeći poslednje komade sreće. Došle smo do nje, a zatim je našim rukama snažno zagrlile. Zagrljaj nade je bio nešto što je Oksiliji najviše bilo potrebno, toplina i nežnost pravih prijatelja. Koliko god se trudila da sakrije odsjaj kapljica koje su joj se gomilale u očima od mene, ipak nije uspela. Zapazila sam par sitnih kapljica kako polako klize niz njeno nežno lice, poput onih koje su imale najnegovanije svetske manekenke. Nežnim pokretima prstiju sam pokupila bisernu suzu koja joj je napuštala oko u žalosti.

Oksilija je podigla pogled prema meni, a zatim kroz tiho vibriranje glasnih žica izgovorila moje ime "Elfina?"

"Molim?" Pogledala sam prema njoj.