Dubina Okeana

Ljutnja

Moji roditelji su gledali prema meni sa strahom u očima. Neprijatna tišina je harala prostorijom, a ja nisam mogla da je podnesem. Zašto ćute?! Zašto mi ne kažu istinu?!

"Hoću, istinu. Zašto ste me lagali sve ovo vreme? Zašto ste to krili od mene kao ti tajnu?" Upitala sam ih drhtavim glasom, na ivici suza koje su polako krenule da izlaze iz mojih okeanskih očiju.

Moj otac je tužno spustio glavu, izbacio je suvišan vazduh iz svojih pluća, a potom progovorio "Nismo znali kako da ti saopštimo. Plašili smo se da ćeš nas zamrzeti kada saznaš da je Morgana tvoja starija sestra. Jako nam je žao, Elfina."

U tom trenutku nisam znala šta da mislim. Moje emocije su krenule da se bore jedna protiv druge, u glavi je krenulo da mi se vrti, a pritisak da mi raste. Nisam mogla da izdržim taj ringišpil pozitivnih i negativnih emocija, koje su krenule da se bude iz dubokog sna u mom srcu. Uhvatila sam se za glavu, dok su reke slanih suza uveliko tekle niz moje lice. Moja majka je prišla do mene i čvrsto me zagrlila, obavivši ruke oko mene. Istog trenutka, stavila sam ruke na njene grudi i odgurnula je od sebe. U meni je huktao ljutit uragan besa, zbog kog su moje obično tamno plave zenice, postale drečave boje i svetlele su kao skupoceni kristal o koji se prelama sunčeva svetlost. Moj otac je ustao za velikog zlatnog trona na kome je sedeo, a koji su krasili dijamanti. Pričao mi je i pružio ruku prema meni, na šta sam se ja automatski udaljila od njega.

"Elfina..." Rekao je sa nitima tuge u svom glasu.

Gledala sam ih sa nevericom u očima "Kako ste mogli da me lažete? Zašto ste me lagali? Zašto mi niste rekli istinu?!" Glas mi je pukao na zadnje reči, te sam nesvesno povisila ton glasa.

"Nismo znali kako da ti objasnimo to kćerki. Želeli smo da te zaštitimo. Znamo da je Orana naterala Morganu da bude zla i da joj se pridruži, ali nismo znali zašto je to uradila" rekla je moja majka kroz težak izdah, čiji zvuk je ispunio prostoriju i prekinuo neprijatnu tišinu u njoj "Od tada je više nismo videli, ali znamo da je postala zla. Pridružila se Orani, zbog toga sam te ostavila na kopno kod Filamene. Da bih te zaštitila, tada se dešavao rat protiv Orane koju sam uspela da porazim pomoću Bisera Dubina."

"Šta se za to vreme dešavalo sa Morganom?" Upitala sam je namršteno, dok sam prstima brisala preostale tragove suza sa mog lica.

"Ne znamo" otac je odgovorio na moje postavljeno pitanje "Nismo je videli od poslednje bitke sa Oranom. Verujemo da se prilagodila načinu života kakav imaju mračne sirene i da joj mi više nismo bili potrebni. Tama je zatrovala njeno srce, i ništa je ne može spasiti. Nažalost."

U tom trenutku, velika doza straha je prostrujala mojim telom. Osećala sam se oduzeto. Da li to onda znači da ja nju moram da ubijem? Ali, ne želim. Ona mi je sestra. Ne želim da je ubijem. Možda mogu da je spasim? Ali, kako? Da li je prah zlatne školjke dovoljno moćan za tako nešto?

"Da li mogu nekako da je spasim?" Upitala sam kroz tihi, gotovo nečujni šapat.

Moja majka je tužno slagnula ramenima "Na žalost ne znam. Ali, volela bih da znam odgovor na to pitanje."

Stegla sam šaku, dok sam u njoj osećala oštre nokte. Zarili su mi se u nju i ostavili crvene tragove u obliku polumeseca. Pogledala sam u svoj dlan, i tada mi se usna oblikovala u mali osmeh. Spasiću te sestro, obećavam. Pronaći ću način. Ne nameravam da tek tako odustanem od tebe, Morgana.
Pogledala sam prema svojim roditeljima sa veoma velikom dozom odlučnosti i hrabrosti u kristalno plavim očima, koja su izgledala kao blistava jezera na visokoj planini.

"Spasiću je" odjednom sam progovorila "Obećavam."

Roditelji su me gledali očima iz kojih su pljuštale strele ponosa. Uradiću sve kako bih je spasila, neću dozvoliti da tama izjede njeno srce. Drži se, Morgana. Dolazim da te spasim!