Dubina Okeana

Deo Istine Sakriven U Poruci

"Molim?!" Silvio je naglo raširio svoje plave okrugle oči, koje su izgledale kao svetlucavi safiri "Ovo uopšte nije dobro!" Rukom je pomerio svoju svetlo plavu kosu da lica.

"Znam" složila sam se sa njim "Moramo odmah da se vratimo u Elister. Najbolje bi bilo da odmah krenemo."

Uhvatila sam ga za ruku i brzo zaplivala u pravcu gde se nalazi Elister. Moram da upozorim svoje roditelje. Rat se bliži, vremena je sve manje.

~TIME SKIP~

Kada smo konačno stigli u Elister, brzo sam zaplivala prema glavnom zamku u kom su moji roditelji. Ispružila sam ruku prema vratima, koja su se sama od sebe otvorila. Moram da požurim, ovo što sam saznala je veoma bitno. Morgana će nas napasti u roku od nedelju dana, a mi nećemo biti spremni za napad. Kako ćemo uspeti da je porazimo?
Naglo sam uletela u dvoranu da prestolom, koja je bila potpuno prazna. Jeziva tišina je vladala prostorijom, od nje je srce krenulo ubrzano da mi kuca. Gde su moji roditelji?
Moram da ih pronađem i da im kažem ono što sam saznala, stoga sam se okrenula i otplivala iz dvorane, u nameri da ih pronađem. Gledala sam unaokolo prostrane hodnike okićene zlatom, srebrom, draguljima i raznim biserima. Kako li samo održavaju ovaj zamak ovako čistim? Moje misli, bile su prekinute glasom koji je dozivao moje ime.

"Elfina?!!" Okrenula sam se i ugledala Korinu, kako pliva do mene "Šta raditi ovde, Princezo? Gde ste bili? Filamena je rekla da ste nestali, jako ste zabrinuli kralja Osvalda i kraljicu Suelitu, znate?"

"Korina, tražim svoje roditelje. Gde se nalaze?" Upitala sam je, ne obraćajući pažnju na nit panike u njenom glasu.

"Oni su na kopnu, Princezo" odgovorila je Korina dostojanstvo "Kada su Filamena i Brendon rekli da si nestala, odmah su otišli tamo. Možda se uskoro vrate."

"Dobro" moje usne su se iskrivile u nežan osmeh "Hvala ti, Korina."

"Nema na čemu, Princezo" uputila mi je dostojanstven naklon, a zatim se okrenula i otišla.

Super! Moram da odem na kopno i saopštim im ono što sam saznala. Bolje bi bilo da požurim, ovo što imam da im saopštim uopšte nije šala, i ne treba je shvatiti olako. Rat se bliži, a ja moram pronaći Prah zlatne školjke, po svaku cenu. Na izlazu iz zamka, sudarila sam se da jednom sirenom. Bol u glavi je bila toliko jaka, da smo se i ona i ja odmah uhvatile za glavu i pale na kameni pod, koji je blistao kao dijamant od čistoće. Bilo mi mutno, mislila sam da ću se onesvestiti od siline udarca koji sam pretrpela. Otvorila sam oči i ugledala sirenu sa dugačkom smeđom kosom, koja je ošamućena podjednako kao i ja. Odmah sam je prepoznala. Šta ona radi ovde?

Iznenađeno sam izgovorila njeno ime "Azira?!"

"Elfina?" Pružila mi je ruku, koju sam ja prihvatila, i čim sam se našla ponovo u vodi, bacila mi se u zagrljaj "O, bože! Gde si bila?! Svuda smo te tražili. Pomislili smo da ti se nešto strašno dogodilo. Da li si dobro? Nisi povređena?" Odmakla se malo od mene, a zatim pažljivim pogledom svojih plavih očiju, prešla preko mog lica, tražeći ogrobotinu, ili modricu na njemu.

"Dobro sam, Azira. Kao što možeš da vidiš. Živa sam i zdrava, uprkos svemu što se dogodilo" rekla sam, prisećajući se svih pustolovina koje sam doživela kada sam otišla u Šumu Straha.

"Gde si bila? Kada je Filamena došla u Elister i rekla da si nestala, Oksilija, Rea, Laverna, Rosario i ja smo provodili dane tražeći te. Kralj Osvaldo i Kraljica Suelita nisu oka mogli da sklope od brige, a onda nam je Rosario rekao da je Silvio nestao. I... I.." počela je da zamuckuje, primetila sam tragove suza u njenim dubokim očima boje plavog okeana.