Pekara Je Zatvorena (Nastavak Pekare ,,Jedinstvene") ✅ (CELA KNJIGA )

31. Beg

Arosa je gledala u svoju tetku kako se penje kroz prozor i u tišini ulazi u napuštenu kuću u kojoj je ona bila vezana. Već je počela da umišlja da halucinira sve ovo jer nije mogla da poveruje šta se njena tetka usuđuje da uradi, i to u sred noći.

,,Molim te idi." Arosa joj je šapnula veoma tiho, jedva se moglo čuti, ali Ďesika je čitala sa usana i razumela je.

Ďesika nije ništa odgovorila, samo je polako prilazila Arosi. Na prozoru se pojavio i jedan policajac, koji je takođe rukom pokazivao Arosi da bude tiha.

Iz susedne sobe, koja je bila zaklonjena slabim, trulim i propalim vratima, čulo se da se Sintija i Hoakin svađaju. Ďesika ih je ignorisala. I dobro je što su se svađali, jer im je to odvlačilo pažnju od Arose.

,,Teto, idi. Ubiće te." Arosa je ponovo šapnula, istim tonom glasa.

Tetka Ďesika je izvadila nož iz tašne i njime sekla kanape koji su bili vezani oko Arosinih ruku i nogu. Arosa je izdahnula kad je osetila da je nestao pritisak oko njenih udova. Hoakin se potrudio da joj zategne kanape kako ne bi mogla da pobegne.
Tetka Ďesika je pokazala prstom na prozor i prvo je gurnula Arosu da izađe, a ona ju je pratila. Policajac ih je dočekao i pomogao Arosi da siđe, jer je teško mogla sama. Ovo dvoje su se neprestano svađali u susednoj sobi (ako se to i može nazvati soba jer je sve bilo u sklopu jedne obične ruševine). Ďesika je polako izašla domah za Arosom i obe su bežale po mraku što su brže mogle. Policajac je stalno pazio na Arosu, bio joj je oslonac. Trčali su kroz visoke biljke koje su zarasle na placu oko ruševine i nisu se osvrtali.

,,Teto, zašto si ovde?" Arosa je zadihano pitala. Počela je da usporava.

,,Ovde sam da te odvedem natrag roditeljima." Ďesika je odgovorila dok je trčala. ,,Hajde požuri, stićiće nas."

Arosa je stala. ,,Ne mogu, Teto, ja nemam snage. Neispavana sam i gladna i nemam više ni volje da bežim. Šta sad da radimo? Da lutamo ovako peške do grada?"

,,Samo nastavi, samo još malo dok ne dođemo do puta." Rekao je policajac.

Arosa je sa mukom nastavila da ide.

Odjednom, iza njih se čula neka velika buka i odmah su svo troje popadali od straha. Nije im trebalo dugo da uoče da je to bio zvuk pištolja kako izbacuje metak. Okrenuli su se iza sebe. Nisu ništa jasno mogli da vide jer je bilo mračno i vidik su im zaklonile biljke oko te ruševine.

,,Naći će nas! Naći će nas!" Arosa je paničila. Iako nije imala snage, sada je trčala brže.

,,Ćuti, čuće te. Samo beži, beži!" Pustio ih je obe da idu prve, a on je izvadio pištolj i čuvao im je leđa. Bio je na oprezu u slučaju da se neko pojavi i krene za njima.

Otrčale su do puta. Ďesika je otključala auto. ,,Hajde uđi!"
Arosa je ušla, a ona je ušla za njom.

Policajac je brzo ušao u auto za njima i odložio je pištolj. Startovao je vozilo i vozio u suprotnom smeru, a pored njih je prošlo još nekoliko policijskih auta i opkolili su tu ruševinu.

,,Šta se događa?" Arosa je pitala njih dvoje.

,,Gotovo je." Odgovorila je Ďesika. ,,Vodimo te kući."

Arosa nije mogla da razume odmah šta se upravo dogodilo ni šta će se dogoditi, ali nije imala snage da razmišlja. Naslonila se na sedište i ubrzo je zaspala.

Nakon par sati, stali su pored benzinske pumpe da dopune gorivo. Arosa je sve vreme spavala na zadnjem sedištu.

Policajac i Ďesika su izašli iz auta.

,,Zašto ti ne spavaš?" Pitao je.

Ďesika se nasmešila. ,,Ne mogu da spavam, upravo sam spasila svoju sestričinu. Sad je bezbedna."

,,Sestričina?" Pitao je policajac.

,,Da. Šta si pomislio?"

,,Mislio sam da je to tvoja devojčica. Ličite."

,,Sestra i ja ličimo pa onda i ona liči na nas, a sve zajedno ličimo na moju mamu."

,,Onda sigurno tvoja deca liče na tebe?"

,,Nemam svoje dece."

Policajac je klimnuo glavom. Pokušao je da se fokusira na crevo iz kojeg je točio gorivo u rezervoar, ali morao je da prizna da mu je prijao razgovor sa jednom tako divnom damom.

,,Hvala ti." Rekla mu je.

Okrenuo se ka njoj. ,,Za šta?"

,,Pomogao si joj. Ne znam šta bih radila da joj se nešto dogodilo."

,,Pa nisi htela da napustiš stanicu dok neko nije preuzeo slučaj. Nisi nam dala izbora. Nisi meni dala izbora."

,,Čula sam da si uhvatio onog veoma opasnog kriminalca, kako se zvaše?"

,,Mrak, tako su ga zvali."

,,A isto sam čula da si ga uhvatio godinu dana nakon što si postao policajac, pet godina nakon što ti je brata ubio Mrak."

Policajac je zaćutao kad ga je podsetila.

,,I od onda samo rešavaš porodične slučajeve. Znaš kako je kad je član porodice ugrožen. Kao što rekoh, hvala ti." Krenula je nazad u auto.

,,Kako se ti ono zoveš?"

,,Ďesika."

,,Ja sam Kristijan."

,,Znam. Drago mi je." Nasmešila se i ušla u auto. Naslonila se na sedište pored Arose i gledala ju kako spava.

Rezervoar je bio pun. Nastavili su put.

Ubrzo su videli grad Teran iz daleka i Ďesika se obradovala. Bili su toliko blizu.  Počelo da sviće i ptice su pevale.

Došli su do grada za nekih pola sata i Arosa se probudila. Kad je poznala svoj komšiluk želela je odmah da je odvedu kod roditelja, ali Ďesika i Kristijan su insistirali da je odvedu u bolnicu. Arosa je bila tužna i uspela je da ih ubedi da joj daju samo par minuta sa svojom porodicom i onda će ih poslušati. Naravno, odobrili su.

Bonetovi su spavali. Bilo je rano ujutro, a oni su celu noć čekali vesti od policije. Mali blizanci, Oli i Kasidi, su prvi zaspali sinoć. I njima je nedostajala seka. Nisu znali da će je uskoro videti, ali nadali su se. Još su mladi i optimisti, verovali su da će ona biti dobro - i bila je.

Sunce je obasjalo porodicu koja je ponovo bila na okupu, suze su navirale na njihove oči. Arosa je neprestalno govorila ,,Dobro sam." Možda je to bilo baš to što je rasplakalo njene roditelje najviše. Kao i svaki roditelji, očekivali su najgore, plašili su se. Nikada im se do sada ništa slično nije desilo. Arosi je najviše prijalo da vidi brata i seku, oni su bili mali a toliko pametni i znatiželjni. Želela je da utiče na njih da izrastu u dobre ljude i da ih gleda kako odrastaju. I Ďesika je bila pozvana u porodičan zagrljaj. I ona nije mogla da izdrži a da ne zaplače.

,,Moja tetka je superheroj!" Rekla je Kasidi ponosno.

,,A ti kako si?" Belatriks je pitala Ďesiku, svoju hrabru sestru.

Ďesika je brisala suze sa ugla oka. ,,Super sam, bilo je kao u filmu! Hajde, vodimo malenu u bolnicu."

,,Idemo našim autom." Rekao je Spirit i Bonetovi su krenuli. Nije ih ni interesovalo ništa više o slučaju, Arosino zdravlje im je bilo prioritet. Pozvali su i Ďesiku ali ona je ostala kako bi još porazgovarala sa Kristijanom u vezi slučaja.

On je upravo obavio neki telefonski razgovor u tišini. ,,Eto zašto nisam u vezi." Rekao je. ,,Onaj pucanj nije bio namenjen nama."