School for Supernaturals

Dvanaest

~Dvanaest~

"Šššš!" Tiho sam dobacila Masonu i Maggie. Šuljali smo se školom i istraživali. Naravno nitko nije znao da smo tu. Danas je Dan škole pa imamo slobodan dan. Nisam imala pojma da su majčini dvorac i škola tako zabavni i tajnoviti.

"Opusti se, Pany. Bez brige. Ionako nema nikoga u ovom dijelu škole." Rekao je Mason i osmjehnio mi se. Ima savršeni osmijeh. Uzvratila sam mu, a Maggie me zabrinuto promatrala. Brzo sam skrenula pogled.

Ne znam zašto, ali u zadnje vrijeme sam jako nervozna u Masonovoj blizini. Nije baš ugodno kao prije. Svečano sam obećala da se nikada neću zaljubiti u Masona. On mi je najbolji prijatelj. Ali sada mislim da naše prijateljstvo prelazi u nešto malo više. Barem za mene. Toga se najviše bojim. Ne želim se zaljubiti u Masona. Ne smijem. Ne mogu.

Iz misli su me trgnuli koraci. Maggie nas je povukla za rukave i uletjeli smo u neku prostoriju. Čudno što u ovom dijelu škole nikada ništa nije zaključano. Oslanjaju se samo na vanjsku magiju koja štiti samo glavna vrata.

U glavnoj dvorani se održavala zabava za Dan škole i praktički cijela škola je tamo. Nikada nisam bila pretjerano luda za zabavama. Možda jednostavno nisam takav tip.

U tomeje i problem. Jesi.

Što?

Tijesitakavtip. Tipzazabave i tulumarenja. A nezatajnoistraživanjetajneškolezatajneprodigije. I bonustijeprezgodantip u kojegsebojišzaljubiti. Pajatestvarnonerazumijem.

Šuti podsvijesti! Nemaš pojma kako mi je. Ti si samo podsvijest. I ustvari se ne bojim zaljubiti. Samo...

Oh da? A kakobiondaopisalaovo: Tajdečkomisejakosviđa, alimi smo prijatelji i mislim da ništavišenebibiloistonakonštobimutorekla. A i neznamosjećalionistopremameni?

Realnost? Razum? Odluči sama.

Čovječe, ja sam počela pričati sama sa sobom. Sigurno ludim. Ali dobra stvar je što više nisam čula podsvijest nego nešto mnogo gore.

Maggie nas je ponovno povukla i ušli smo u veliki ormar što smo brže i tiše mogli. Našla sam se priklještena između Maggie i Masona. Maggie je bila jako hladna. To je još jedno obilježje vještica. Fizički kontakt s njima nikome nije ugodan. A s druge strane mene nalazio se Mason koji je bio čista suprotnost Maggie. Ugodan i topao. Kao da je samo pozitivna i topla energija izlazila iz njega. Promatrala sam njegovo lice. Prekrasne smeđe oči, ravne usne, pravilne obrve, obraze, sve je bilo savršeno.

Uhvatio me kako gledam u njega. Kada su nam se pogledi sreli svijet je stao. Opet ponavljam, za mene. Za njega još ništa nije sigurno.

Brže bolje sam skrenula pogled, ali sam shvatila da je to bila jako loša ideja jer sam očitobila preočita. Mason se samo nasmijao i vratio pogled pred sebe.

Začulo se škripanje vrata i lagani, meki koraci. Svo troje smo doslovno prestali disati i osluškivali. Maggie nas je pogledala i vidjela sam ludu želju za avanturom u njenim očima. Oduvijek je bila divlja. Barem od kad je ja poznajem.

Začuli smo korake kako se udaljavaju od nas. Svi smo odahnuli, ali Maggie je napravila ogromnu pogrešku. Ne možete ni zamisliti koliko je bila velika ta jedna jedina njena pogreška. Katastrofalna! Bum! Tras! Apokalipsa!

Izdahnula je. Da, ljudi moji. Jedan izdah čini čuda.

Koraci su se odjednom zaustavili i dalje je bila samo tišina. Nemam pojma što smo iščekivali, ali samo znam da je jako gadno što god da je.

"Tu ste!" Vrata su se odjednom naglo otvorila i provirila je Leslieina glava. Svi smo uplašeno zaskvičali i sigurno odletjeli nekoliko metara u vis. Sigurno. Leslie se odvalila smijati, a mi smo je mrko gledali.