School for Supernaturals

Šesnaest

~Šesnaest~

"Leslie! Utišaj tu muziku! Kvragu!" Bezuspješno sam se derala iz kupaonice dok sam zamalo zabila četkicu od maskare u oko. Cijela soba je bubnjala, a mislim i cijeli kat. Mason i Leslie su bili u mojoj sobi i čekali, pogodite koga?! Mene. Pogodite što su radili?! Slušali muziku! Moram priznati da stvarno nemaju ukusa. Tehno? Leslie mi nekako nije tip za to.

"Leslie!" Izletjela sam kupaonice i ugasila muziku. "Dobro, jeste li vi normalni?!", stala sam ispred njih s rukama na bokovima baš kako se sjećam da je moja... žena koju sam zvala majkom radila. "Tko zna dokle se to čuje?! Kladim se da ne želite da nam moja majka dođe i kaže da je misija propala, želite li?! Zbog vas! Imamo još nepunih petnaest minuta da se sredimo, a vi se tu glupirate!"

"Jesi li gotova, jer jako si seksi. Ići ćeš i na ručak takva?" Rekao je Mason i s onim svojim smiješkom prešao pogledom po meni. Leslie se zahihotala i prekrila rukama usta da utiša smijeh.

Pogledala sam na sebe. Oh, God! Bila sam samo u grudnjaku i gaćicama. Praktički gola! Mokra kosa je padala niz moja ramena i leđa. Za Leslie me nije bilo briga, ali Mason... to je već bila potpuno druga stvar.

"Samo utišajte to." Rekla sam upirući prstom u radio i odmarširala u kupaonicu. Zatvorila sam vrata i naslonila se na njih. Glasno sam uzdahnula. Začula sam Leslin smijeh kroz muziku.

Nabrzinu sam navukla obične rebatinke i svoju sretnu majicu. Inače, to mi je najdraža, ali i sretna majica. Nosim je na svaki test i, vjerujte mi, pali. Dobro, ako izostavimo onaj dan kada sam dobila drugu jedinicu u životu i to iz tjelesnog, i onaj dio kada me profeaor poslao ravnatelju zbog ometanja nastave. To baš i nije bilo ometanje... nisam ja kriva što me jako teško nasmijati! Uglavnom je u većini slučajeva majica funkcionirala. Do sada. Zadnji put sam je obukla tjedan dana prije mog šesnaestog rođendana. Točno se sijećam. Anne i ja smo išle u šoping. Bili su to dobri dani. Tko zna kako se Anne snalazi bez mene. Sama? Nadam se da nije. Nisam se čula s njom od kada sam otišla. Zapravo nije mi uopće pala na pamet. Znam, znam... grozna sam prijateljica. Jednostavno trenutno imam previše tereta na leđima da nisam u stanju još i razmišljati o Anne. Ok, sad sam ispala još gora. Kvragu sve! Mrzim ovaj život! Mrzim što sam ovakva! Zašto sam baš ja trebala postati najmoćnije biće na zamlji?! Samo želim svoj normalan život natrag. Sjedenje u kafiću i bezbrižno pričanje s Anne uz kavu i naše omiljene kekse. Večernje izlaske u kino s braćom. Ubacila bih ja i Anne s nama, naravno. Ah... da se bar ništa od ovog nije ni dogodilo. Možda je sve ovo samo san. Samo jedan veliki, gnjusni, odvratni, jako dugi...

"Pany, pobogu! Hoćeš li više izaći iz tog zahoda?! Zakasnit ćemo." Leslie je odjednom mahnito otvorila vrata i počela histerizirati onim svojim savršenim glasom. Vile. Moraju biti savršena bića.

"Ni kosu još nisi osušila? Što si radila cijelo ovo vrijeme?! Brže!" Tutnula mi je u ruke sušilo za kosu i izjurila iz sobe u potrazi za svojom četkom za kosu. Točnije mojom, ali ja je više ne koristim. Od kada sam postala metamorf kosa mi je savršena. Nemam više gropova niti ispucanih vrhova. A mam priznati da je jako blistava. Brže bolje sam osušila kosu i promrsila je prstima.

"Danas ćeš kosu prepustiti meni." Leslie je uletjela u sobu s rukom u zraku u kojoj je držala četku. Naglasila je to meni jer svi znamo što se jučer dogodilo.

"Jej! Jedva čekam!" Rekla sam glumeći oduševljenost što je ona jako dobro primjetila. Jedva čekam da vidim na što ću ličiti kad završiš sa mnom.

"Sjedaj!" Rekla je zapovjedničkim tonom i gurnula me na krevet pokraj Masona.

"Praktički nisam ni sjela sama." Rekla sam na što se Mason nasmijao. "Zapravo uopće nisam." Promumljala sam.

"Daj, samo šuti." Rekla je Leslie i počela mi češljati kosu. To je tako... iritantno. Mrzim kad mi netko dira kosu u bilo kojem smislu.

"Jeste li pogledale podatke o Tari?" Iznenadno je upitao Mason na što sam se tegnula.

"Prešla sam pogledom, ali kladim se da je Pany sve naučila napamet. Zar ne?" Leslie se prebacila ispred mene namještajući mi kosu prema naprijed. Predobro me poznaje.

"Da." Nisam, naravno. Skroz sam zaboravila.

Mason je ispustio zrak kroz nos kao da se smije, ali nije bilo ni traga smiješku. "Cure, napuštam vas na sekundu. Nadam se da vam neće biti dosadno bez mene." Duboko se naklonio.

"Ne laskaj si, Masone. Trebao bi se češće družiti sa svojom vrstom. Da..." Leslie je nabacila lažni osmijeh i nastavila s poslom.

"I meni je jako drago što te poznajem." Elegantno je odšetao do vrata i izašao lagano ih zatvorivši.
______________________________________________________

Brokula? Stvarno? Krasno. Jeli to uopće itko voli? Jer ja ne poznajem nikoga. Stavila sam malu porciju brokule na svoj tanjur i dodala pohano meso s rižom. Za to još nisam čula, ali volim i meso i rižu pa ne vidim zašto mi se ne bi svidjelo.

Stolovi u glavnoj dvorani su ovog puta bili posloženi u jedan veliki. Pronašla sam Leslie i Masona malo niže od dijela s pićem. Voda i sok od borovnice. Stvarno jako velik izbor.

"Napokon si stigla." Rekla je Leslie i široko mi se nasmiješila. Mason je sjedio do nje i pohlepno jeo brokulu. Sjela sam s njene druge strane i zagrizla pohano meso. Mmm... ukusno je. Zapravo bolje od očekivanog.

"Što je toliko ukusno u tome?" Zgađeno sam ga pogledala. Nije čak ni uzeo meso!

"Sram te bilo! Da samo znaš koliko vitamina ima unutra. To je jako važno za razvoj." Ozbiljno je rekao okrenuvši se meni.

"Da, mama." Rekla sam na što smo se svi nasmijali.

"Ne, stvarno. Jako je zdrava." Dobacio je kroz smijeh.

"Koju si ti knjigu progutao?" Upitala je Leslie dok je bacakala svoju brokulu po tanjuru. Jadna brokula! Uskoro ćemo dobiti pire.

Mason ju je samo pogledao i nastavio jesti. Neko vrijeme sam slušala žamor učenika. Bilo nas je različitih uzrasta. Najstariji kojeg znam je dečko pepeljastoplave kose i tamnih, gotpvo crnih očiju. Zaboravila sam mu ime. Jason? Jacob? Ne sijećam se. Vidjela sam ga par puta. Prilično je ugodno društvo za devetnaestogodišnjaka. Pretpostavljam. Većina učenika koji ga poznaju su rekli da je pristojan. Izgleda društveno.

"Poznajete li onoga plavušana? Najstariji je ovdje." Upitala sam okrečući se Leslie i Masonu. Oboje su me pogledali i razmijenili poglede.

"James." Mason me pogledao kroz smiješak kao da mi se ruga. "Sjedi pored tebe."

Okrenula sam glavu i susrela se s parom posve crnih očiju. Izgleda da sam pogriješila za par nijansi. Bile su crne kao ugljen. Crnije. Zjenicu od šarenice je odvajao jedva primjetan prsten nijansu svjetlije crne. Nikada nisam vidjela ovako lijepe oči. Skroz sam se izgubila u njima dok sam u pozadini čula Leslin i Masonov smijeh.

"James." Rekao je i pružio mi ruku. Drago mi je.

_______________________________________________________

Žao mi je što ste ovoliko čekali za nastavak, ali bila sam bolesna i stvarno se ispričavam. Nadam se da ćete uživati u nastavku i ne mogu vam reći točan datum sljedećeg, ali znam da će biti brzo. Hvala vam što čitate. Puno mi znači. Molim vas komentirajte i votajte.

Love, Adstra♥

P.S. 1218 riječi.