School for Supernaturals

Četrdeset i četiri

~Četrdeset i četiri~

     Crnilo. To je jedino što sam vidjela. Muk. Tišina. Ništavilo. I tako to traje već danima. Iskreno, ni ne znam koliko je prošlo. Ali nije kao da mi je stalo.

     Ponekad me moje more mraka i tuge izbaci u stvarnost i neko vrijeme slušam umirujuće tapkanje kiše o prozor i ugodno sivilo koje je obuzelo prostor. Ali ni to ne traje dugo.

     Moja soba je jedino što me okružuje zadnjih dana i jedino što mogu podnijeti.

     Topla lica i ohrabrujuće osmijehe ljudi koje volim takoder nisam vidjela dugo. Ponekad bi pokušali doprijeti do mene, ali bih se isključila i sve bi ponovno postali crnilo, tišina i ništavilo.

     S vremenom su i odustali od hrabrih pokušaja za koje smo, i oni i ja, znali da neće uspjeti. Ne krivim ih. Što im drugo preostaje?

     Znala sam da mučim i sebe i njih, ali nije me bilo briga. Ni za sto me nije briga.

     Otvorila sam oči i susrela tupi, hladni zid.

     "Ti barem znaš šutjeti."

     Ovo je prvi put da sam progovorila zadnjih dana. Grlo me zagrebalo, a glas se slomio na kraju.

     Otkotrljala sam se na drugu stranu kreveta i duboko udahnula. Zagušljivo je.

     Lagano sam se podignula s krveta pazeći da ne izazovem ikakav zvuk. Tiho sam prišla prozoru i pustila da čisti kišni zrak uđe u sobu.

     Nalaktila sam se na prozor i izbacila glavu kroz njega. Zatvorila sam oči i samo slušala.

     Slušala sam tihe šumove laganog vjetra, nježne udarce kapljica o moju kožu, tihi šapat lišća. Slušala sam u nadi da ću još barem jednom začuti njezin glas.

     Dopustila sam si da se opustim, ali iznutra nije bilo ničega.

     Lagano sam podignula glavu pogledavši u sivo nebo. Takvo je od kad je ona otišla. Tužno, tmurno i mirno.

     Uzdahnula sam odgurnuvši se od prozora i stala pred ogledalo. Ono sto sam zatekla nije bilo ni blizu očekivanom.

     Odraz nije pokazivao mene, već mršavu, tužnu djevojku u preširokoj majici i uskim tajicama. Smeđa kosa joj više nije grlila ramena veselim uvojcima, već je bila masna i ravna, suho padavši na leđa. Lice joj je izgledalo izmoreno, a crni krugovi oko očiju su još više doprinosili izgledu.

     Lošem izgledu. Izgledu koji nije mogao pripadati meni. Ali pripadao je i toga sam bila jako svjesna.

     Dovoljno svjesna da shvatimo jednu stvar. Iako je više nema, sigurno ne bi htjela da ovako izgledam. Pobogu, ona je bila jedina koja bi me znala obući! Jedina koja je to i htjela s obzirom na moj modni ukus.
I sigurno ne bi htjela da svoj život potratim ovako.

     Znala sam to, ali bilo je jako teško išta poduzeti. Potrudit ću se, za nju. To je ono što bi ona htjela.

     Zgrabila sam ručnik i donje rublje iz ormara i zatvorila se u kupaonicu.