Never say never

Poglavlje 20

Igraonica je bila potpuno drugačija od Natanijelove.

Izgledala je kao neki zatvor. Imala je sive zidove sa okovima na jednoj strani koji su izgledali da služe za sve osim za užitak. Nasuprot njih je bio krevet sa crnom posteljinom i sa strane je bila klupa. Takođe, pored kreveta je bio krst sa okovima. Na ostalim zidovima su bile police sa raznim stvarima. Kada sam dublje ušla u prostoriju sa jedne strane vrata sam primjetila druga vrata. Bila su lagano otvorena ali se nisam usuđivala da vidim šta je u njima.

"Dosta si razgledala." Uhvatio me je za ruku i poveo iz sobe. Kada smo se ponovo našli u kuhinji ponovo sam mogla normalno da dišem. "Pravila ostaju ista kao i kod Natanijela. Znam koja su njegova pravila kao i ti. Samo moje kazne će biti oštrije nego njegove. Kršenje pravila ili ne poštovanje mene dovode do kazne. U igraonici ćeš me zvati Gospodaru a izvan Gospodine. Moje ime nećeš znati i ako pokušaš da ga saznaš i ti i taj ko ti kaže će stradati. Takođe budi oprezna. U ovoj kući si ti jedino žensko. Znaš kako nekada uhvati želja pa se ne mogu savladati tako da ako budeš bezobrazna završićeš kod nekoga. Svi oni su zli." Sa tim riječima se okrenuo i otišao.

Gledala sam za njim razmišljajuci kako sam sigurna da se on i Natanijel znaju. Možda ce me Natanijel tražiti. Možda me nađe. Ili možda ne. Sve se svodi na jedno veliko možda.

U trenutku kada sam pošla prema sobi za oko su mi zapala vrata koja su se nalazila pored ostave.

Prišla sam prema njima i u tim trenucima sam osjetila leptiriće u stomaku. Kao da radim nešto zabranjeno. U stvari i radim. Kada sam uhavatila za šteku osjetila da su zaključana. Uzela sam ukosnicu iz kose. Tehniku
otključavanja vrata sam naučila kao mala jer mi je otac u toku kazne zaključavao TV. Nekoliko trenutaka sam malo petljala oko brave ali sam na kraju uspjela da ih otključam.

Kada sam ih otvorila ostala sam u čudu.

Soba je bila prepuna slika, ali ne običnih slika. Slike su bile raznih žena. Bile su poredane od pola zida pa do vrha. Prišla sam nekim slikama a onda sam shvatila da je to sve jedna te ista žena. Na nekoliko prvih slika je bila iz profila kao da ne zna da je fotograf posmatra. Nakon toga su bile slike iz kuće. Pa ona u toj kući. Još u šoku prešla sam pogledom na ostale. Na sljedećim je bila privezana na krevet ili krst ili zid. Ali ti zidovi su bili poznati. Nakon toga je ležala na krevetu potpuno opuštena sa zatvorenim očima i kosom prostrtom ispod nje. Imala je nesto crveno na stomaku. U prvi mah sam pomislila da je to boja ali onda sam shvatila da je to krv.

Upašeno sam se odmakla od zida. On ju je ubio. I slikao. Kada sam konačno skupila dovoljno hrabrosti opet sam pogledala.

Prišla sam i drugim slikama. Sve su počinjale tako nevino ali su se završavale krvoločno. Kada sam obišla sve slike vratila sam se na sredinu sobe i pogledala sve slike.

Prelazila sam pogledom preko slika i onda sam shvatila da su sve žene odvojene po bojama kose. Na jednom zidu su bile crnokose na drugom brinete a na trećem plavuše. Na zidu gdje su bila vrata su se nalazile crvenokose i sa drugim bojama kose.

Kada sam to shvatila takođe sam se sjetila odakle su mi poznati ti zidovi.

Bila je to Natanijelova i njegova igraonica. Naizmjenično.

U trenu kada sam se okrenula da pobjegnem iz ove sobe, čula sam glas, "Bila si jako nevaljala djevojčica. Šta će mo da radimo sa tobom?" Prišao mi je sa zlobnim osmjehom i nešto mi je ubrizgao u vrat. Ugasila sam se poput lampe...

Da li vam se sviđa? Dva nastavka u dva dana. Imam inspiracije. Mora da je zbog škole. Haha. Ostavite vot ili kom jako mi znači. :-)