Cijena ljubavi

Prvi susret

Kada su stigli pred vrata Bruninog stana Adela pozvoni.

-Jedva čekam!-Neo joj jače stisne ruku koju je već držao.

Ona mu se nasmiješi i opet pozvoni.

Nakon nekog vremena Adela ponovno pozvoni no shvatila je da Bruno nije kod kuće.

-Žao mi je.

-Ne. Nastavi zvoniti. Sigurno je unutra, valjda još spava.

-Neo...Nije unutra.

-Znao sam!

Neo pusti Adelinu ruku i baci Nikovu uzicu na pod trčeći na stube do auta.

-Neo, stani!

Adela uzme uzicu i spusti se pred zgradu. Ispred auta ju je čekao Neo.

-Otvori da mogu ući.

-Neo, smiri se. To što ga nema nije povezano s tobom.

-Je, opet je pobjegao! Opet nas je napustio!

-Nije. Neo, slušaj me. Tata nije niti znao da dolazimo. Nisam mu rekla, htjela sam ga iznenaditi.

-Zašto? Znači ti si kriva...

-Neo.

-Dobro, nitko nije kriv. Nisi mogla znati.

-Idemo sada negdje gdje ćeš ga sigurno sresti.

-Stvarno? Znaš gdje je?

-Pretpostavljam. Uđi u auto, idemo doznati.

~*~

Patricija, Bruno i Vivian razgovaraju u Patricijinom stanu smišljajući kako da ponovno spoje Brunu i Adelu.

-Ah, zete moj, tako mi je drago da si se vratio.

-Zbilja? Mislio sam da ćete se ljutiti na mene.

-Kako bih? Korisniji si mi od moje vlastite kćeri. A i draži, pametniji si. Ona je tako naivna. Misli da može biti sretna samo od rada i poštenja. Novac je ono što usrećuje ljude.

-Imate potpuno pravo. Sve ostalo su samo izmišljotine. Ipak se na kraju sve svodi na novac.

-Ili na njegov nedostatak.-reče Patricija.

-Adeli s tobom nikad ništa ne bi nedostajalo.

-Upravo tako! Ne znam onda što joj je, zašto mi ne želi oprostiti.

-Strpljenja, sine moj, doći će i tvoj dan.

-Tako je, mi ćemo ti pomoći. Iako ju baš i ne volim. Bez uvrede, Vivian draga.

-Nije uvreda. Ni ja ju baš ne volim, no što mogu.

-Dajte, vas dvije, nemojte tako. Adela je divna osoba, i iznutra i izvana.

-Ma da, kao da tebe zanima to iznutra.-nasmije se Patricija.

-To je samo djelomično istina.-odgovori Bruno.

Začuje se zvono na vratima.

-Tko li je to?-Patricija se ustane i ode otvoriti.-Adela?

Kad Bruno čuje kako je Adela stigla ustane se sa stolice čekajući da dođe k njima.

-Neo, i ti si tu.

Bruno se sjetio kako je to ime njegova sina i srce mu je stalo ubrzano lupati.

Adela se uskoro pojavi s Patricijom i ispred nje je stajao mali dječak sramežljivo gledajući u njega i ne mičući se držeći psa za uzicu.

-Dobro jutro.

-Adela, otkud ti tu?-upita ju majka.

-Jutro.-reče Neo ne skidajući pogled s Brune. Čvrsto je stisnuo Nikovu Užicu u ruci.

-Jeli to on, mama?

Ona ga pogleda sa smiješkom na licu i odgovori:
-Da, to je tvoj tata.

-Sine moj!-Bruno se spusti i raširi ruke kako bi ga zagrlio i kada ga Neo zagrli on ga podigne u zrak. Neo počne plakati.

-Tata.-reče čvrsto ga grleći.

Nakon par trenutaka Bruno ga spusti i pogleda od glave do pete.

-Kako si samo velik. I jako mi sličiš.

-Znam, i mama je to rekla.

-Adela, hvala ti što si ga dovela.

-Učinila sam to zbog njega.

-Svejedno, hvala ti.

-Sjednite, hoćete popiti nešto?

-Ne, hvala.

-Ja bih sok, teta.

-Naravno, stiže odmah.

-To je moj sin, nije skroman kao neki.

-Skroman? Dijete samo želi sok. Daj prestani, Bruno.-reče Adela.

-Nemojte se svađati.-reče Neo.

-Nije to svađa, Neo moj.-reče Vivian.-Trebao si ti vidjeti njih prije nego si se rodio. To su bile svađe.

-Mama, ne pred njim.-reče Adela.

-Evo sokić.-Patricija stavi čašu na stol ispred Nea.

-Hvala.

-Ljubazan na mamu.

-Bruno, prestani analizirati sve što kaže.-reče Adela kolutajući očima.

-Što sam sad napravio? Uvijek sam ja za nešto kriv...

-Možda i ne bi bio da se normalno ponašaš.

-Adela oprosti, prijateljice smo, no stvarno malo pretjeruješ. Nije mislio ništa loše.

-Ah...nema veze.-uzdahne Adela.

-Mogu li te zvati tata?

-Pa kako ćeš me drukčije zvati? Ja jesam tvoj tata, zar ne?-reče pogledavši Adelu.

-Oh, sad dakle sumnjamo i u to. Sram te bilo. Ja ti ga dovedem da se upoznaš s njim a ti preispituješ dali je uopće tvoj sin.

-Nisam ništa ni rekao.

-Ali si mislio, Bruno.

-Adela, zašto se stalno ljutiš na njega bez razloga?-upita ju majka.-On se potpuno promjenio.

-Neću o tome pred Neom.

-Tata, hoćete li se ti i mama opet vjenčati?

-Neo!-Adela ću uzrujano.

Bruno se nasmije.

-Zbilja znaš postavljati prava pitanja. Pa ovako sine; ja bih to volio no nisam siguran za tvoju majku.

-Ne puni mu glavu takvim glupostima.

-Samo sam rekao da...

-Rekao si ti previše. Neo, odlazimo.

-Ali mama...

-Neo, idemo.

-Oh, dobro. Bok tata!

-Zbogom svima.-Adela i Neo iziđu.

-Što se upravo dogodilo?

-Želiš da te spojimo s njom no smanjuješ nam šanse za to.-reče Vivian.

-Idući put samo šuti.