Cijena ljubavi

Spoj

-Mama, izgledaš prelijepo.-reče Neo ugledavši ju u hodniku.

-Hvala ti, maleni moj.

-Ta haljina je jako lijepa...-reče i zastane.-Mama, znaš li što je sutra?

-Sutra je nedjelja, sine.

-Oh...dobro.

-Hajde, idemo, moram te odvesti kod tate. Jesi spreman?

-Jesam.

-Idemo onda.

~*~

Adela pokuca na vrata Brunina stana.

-Adela...Neo, napokon si stigao, stari.

-Tata, poveo sam i Niku. Nadam se da ti ne smeta.

-Ma ne, zašto bi mi smetalo? Uđi.

-Tata, stan ti je ogroman! Kako je lijep!-čulo se iznutra kad je Neo ušao.

-A ti nećeš ući?-upita Adelu dobro ju pogledavši.

-Ne, žurim.

-Izgledaš prekrasno. Volio bih da sam ja taj za koga si večeras tako lijepa.

-Imao si svoju priliku...

-Sad vidim da sam bio najveća budala na svijetu.

-Stvarno moram ići.

-Adela...-rekao je no ona se već spuštala niz stube.

~*~

Adela ode u restoran u kome se dogovorila naći s Damjanom. On ju je tamo već čekao.

-Damjane, oprosti ako si me dugo čekao.

-Ustvari jesam, no nisi ti kriva. Ja sam uranio.

-Oh, dobro onda.

-Ovo je za tebe.-pruži joj crvenu ružu.

-Hvala ti, mogu osjetiti kako se rumenim.

Damjan se nasmije.

-Neka ti ne bude neugodno.

-Nije mi neugodno, volim biti s tobom.

-I ja tebe. Ovaj...s tobom.

-Smiješan si.

-Ljudi mi to često kažu. Hoćemo li sada naručiti?

~*~

-I, tata? Što ćemo raditi?

-Vodim te na jedno posebno mijesto.

-Gdje?

-Dat ću ti priliku da pogodiš.-reče skinuvši majicu.

-Ajme, koliko tetovaža imaš!-reče stavivši ruke preko usta.

-Da, vidiš. Ali gledaj, ovdje mi je nekako prazno.-ispruži lijevu ruku.-Stavit ću tu novu, danas.

-Stvarno?

-Da, napisat ću tvoje ime.

-Tetovirat ćeš "Neo" na ruku?

-Da, ti si nešto najljepše što mi se u životu dogodilo, želim da si uvijek uz mene.

-To je super, kad idemo?

-Nakon što ti dam nešto za večeru, jesi gladan?

-Nisam, idemo tata.

-Dobro, onda idemo odmah.

~*~

-Damjane, stvarno mi je lijepo s tobom večeras.

-Dobro, sada kad smo pojeli i desert...da odemo negdje drugo?

-Gdje?

-Prošećimo malo? Otpratit ću te do stana.

-Može, idemo.

~*~

-Samo oprezno, Igore.

-Što, ne želiš da te mali vidi kako plačeš k'o curica?

-Zar te tako jako boli?

-Ma ne, šali se.

-Zašto bih se šalio, i sam će vidjeti.

-Ne slušaj ga, Neo. Bi li ih imao ovoliko da me jako boli?

-Da, sve su to moja djela.

-Igor je najbolji majstor.

-Hoćeš i ti jednu, mali, a?

-Neću.

-Daj Igore, pusti maloga.

-Dobro, pa nisam ništa rekao.

~*~

-Eto, stigli smo.

-Da.

-Ovaj...idem ja sad onda.

-Damjane.

-Ne, u redu je, stvarno. Ne želim smetati.

-Damjane.

-Adela, shvaćam. Nisi zainteresirana, Bruno je zgodniji, nisi spremna. Razumijem te.

Adela ga poljubi.

-Adela...

-Idemo gore.

-Sigurna si?

-Jesam.

~*~

-Eto, gotovo! Neo, sada te tata nikad neće moći zaboraviti.

-Nije smiješno, Igore.

-Niti izbrisati, pokaže li se da nije tvoj.

-Odustao sam od toga.

-Što, nećeš provjeriti?

-Ne. Jednostavno znam. Ako i je drukčije, ne želim znati.

-Glup si.

-Neka sam.

-Tata, gladan sam.

-Ali rekao si mi da nisi gladan.

-To je bilo prije. Sad jesam.

-Dobro, naručit ćemo pizzu, može?

-Super, volim pizzu!