Cijena ljubavi

Odmor na Floridi

-A gdje idemo, tata?-Neo proviri glavu iz stražnjeg sjedala. Bruno je vozio, a Adela je bila na suvozačevu mjestu.

-Pa u jednu od tvojih kuća.

-Ah, tata. Znam, ali imam ih tri.-Neo reče i spusti sunčane naočalo na oči.

-Idemo u tvoju vikendicu na Floridi.

-Ahaaa... Nikad nisam bio u svojoj vikendici.

-E pa za sve postoji prvi put.-reče Adela.

-Javite kad stignemo.-Neo stavi slušalice na uši.

-Adela.-Bruno stavi ruku na njezinu. Ona izvuče ruku ispod njegove i makne ju.

-Nemoj.

-Zašto? Zašto mi ne daš... Ah, popravio bih se, kunem se.

-Previše imam za izgubiti.

-Razumijem.

-Ne, ne razumiješ. Ne znaš kako mi je.

-Imaš pravo, ne znam. No možeš mi reći. Uvijek sam tu, ako želiš razgovarati... Bilo što.

-Lijepo je to znati, no... Ipak mislim da mi tvoja pomoć neće trebati.

-Ako jednom dođe dan kada...kada ćeš prestati biti tako hladnokrvna prema meni ja ću biti najsretniji čovjek na svijetu.

-Mislim da taj dan nikada neće doći.

-Doći će. Mora doći. Čekat ću ga koliko bude trebalo.

-Načekat ćeš se.

-Neka. Nije mi to bitno. Znači ne poričeš da će taj dan doći?

-Ah pa... Možda, jednom... U dalekoj budućnosti.

-To!

Adela se nasmije.

-Nikad ne znamo što donosi sutra...

-Ja mislim da znam.

~*~

-Neo, stigli smo.-Adela ga probudi.

-Već?

-Prošlo je skoro 19 sati. Izađi, pogledaj svoju vikendicu. Prelijepa je, zar ne?

-Opa! To je moje?!

-Da, dušo. Izađi i vidi iznutra.

Neo iziđe van iz auta u rukama držeći loptu za plažu. Kraj njih je prošlo dvoje djece upirući prstom u njega.

-Što je? Vi sigurno nemate ovakvu kuću...

-Pusti ih, Neo. Idemo unutra.-reče mu Adela.

Adela i Neo su ušli unutra gdje je Adela pripremala ručak za njih, dok se Neo igrao na plaži. Bruno je odlučio pomoći Adeli.

-Adela? Trebaš pomoć?

-Od tebe? Pa nikad mi nisi pomagao u kuhinji...

-Znam, nemam nekog iskustva. I voda bi mi zagorjela.

Adela se nasmije.-Onda bolje ne.

-Kako hoćeš...

Adeli zazvoni mobitel i nije se mogla odmah javiti pa je Bruno uspio vidjeti tko je zove.

-Hah, "moja ljubav". Zanimljivo...

-Šuti Bruno. Zašto uopće gledaš? Ne tiče te se tko me zove.

-Znaš, ja nikad ne bi nekoga tko me prevario prije vjenčanja u telefonu imao pod imenom "moja ljubav". No nismo svi isti...

-Tako je, nismo. Očito mu je žao.

-Hoće li to išta promijeniti? I meni je žao no nedaš mi drugu šansu.

-Jer vi niste isti.

-Točno. Nismo isti. Baš se pitam tko je gori od nas dvojice.

-Dosta s tim.

-Ne, nije dosta. Neću prestati s tim dok ne umrem ili dok ne budeš samo moja.

-Izađi van, ne mogu to više slušati.

-Idem. No ja neću odustati.

-Možda ni ne želim da odustaneš...

-Što si rekla?

-Čuo si me. Ne znam... Jedan dio mene govori mi kako ti trebam zabiti ovaj nož u leđa kao što si i ti meni, jo drugi dio te želi... Pored mene.

-Jesi li ozbiljna?

-Jasno ti je da nikad neću moći zaboraviti Damjana...no mislim kako sam spremna pružiti ti još jednu šansu. Razočaraš li me i ovaj put...

-Oh, Adela!-Bruno je podigne u zrak i stane ju vrtiti po kuhinji.-Hvala ti, hvala! Volim te.-poljubi ju.-Neću te povrijediti. Kunem ti se, neću te povrijediti.

-I bolje ti je...

~*~

Neo je po zalasku sunca bezbrižno plutao u bazenu na dupinu na napuhavanje, Adeli nije bilo jasno otkud mu to uopće. Bruno je ležao na ležaljci pored bazena a Adela je izašla van noseći dva koktela za sebe i Brunu.

-Izvoli.

-Za mene?

-Da.

-Hvala ti.

Adela legne na drugu ležaljki, na sebi je imala samo dvodijelni kupaći.

-Hej, mislio sam da ćemo dijeliti ležaljku.

-Kako da ne... Neo, hoćeš ti nešto popiti? Dugo si unutra.

-Neću, moram spasiti ribe od morskoga psa, on ih želi pojesti. Điha!

-Ali to nije konj, Neo. To je dupin.

-Nema veze. Isto je. Điha!

-To je naslijedio od tebe.

-Može. A ljepotu je naslijedio od tebe.

-A smisao za humor od tebe.

-A vikendicu od djeda.

-Ok.-Adela se nasmije.-Predaleko je otišlo.

Adelu opet zovne Damjan.

-Hoćeš se javiti? Slobodno, ne smeta mi.

-Stvarno? Tebi ne smeta?

-Pa smeta ali... Ako ti to želiš...

Adela prekine poziv i isključi mobitel.

-Ne. Neću. Sve što trebam je pored mene.

-Mislio sam da ovaj dan nikad neće doći.

-A tek ja...

-Sada vjerujem u čuda.

-Čudo ti je i pomoglo.

-Ti si moje čudo.

-Ne volim kad tako govoriš. Kao da nisi iskren...

-Ali zbilja... Oh, dobro. Što bi ti da ti kažem?

-Nemoj ništa govoriti. Pokaži mi da me voliš.

-Dobro. Sutra ujutro, obećajem.

-Dobro onda. Ja čekam.-Adela se vrati gledanju u zalazak sunca iznad mora.