Cijena ljubavi

Prevara

Sutradan Adela dođe k majci po Nea.

-Jutro, mama!

-Oh, Adela. Izgledaš jako umorno.

-Odmoriti ću se kad dođem doma. Jeli Neo budan?

-Da, evo pozvati ću ga. Uđi.

Adela uđe za majkom unutra.

-Neo, jesi spreman?-upita ga Vivian.

Neo iziđe iz sobe noseći ruksak na leđima.

-Jesam.

-Dobro jutro, dušice.

-Jutro, mama.

-Kako ti je bilo kod bake jučer?

-Sumnjam da je moglo biti bolje...

-Šali se on malo. Pa bilo je sve po starom, ništa novo.-reče Vivian.

-Dobro. Idemo, Neo.

-Bok, bako. Vidimo se!

-Pazi mi se, Neo.

-Bok, mama!

~*~

Kada su stigli kući netko je ubrzo pokucao na vrata.

-Samo malo.-rekla je Adela spuštajući torbu na kauč.

Otišla je i otvorila vrata a Neo je odmah otišao u sobu čim je čuo tko je na vratima.

-Bruno? Što ćeš ti ovdje?

-Došao sam... Samo bih htio malo porazgovarati s Neom.

-Ah, ne znam baš, Bruno.

-Gledaj Adela, ja znam da je naša parnica za razvod braka u tijeku i da još nije odlučeno ništa o skrbništvu, no... Ne misliš li da ga viđaš više od mene, nakon što ga nisam vidio sve ove godine.

-Ti si tako htio.

-Pet minuta. Molim te, to je sve što tražim.

-U redu, uđi.

-Hvala ti.

-On je u sobi desno.

~*~

Bruno uđe kod Nea u sobu, a on je samo sjedio na krevetu.

-Lijepa soba. Nikad nisam bio u sobi svoga sina, nije li to smiješno?

-Ne, uopće nije smiješno.

-Neo, znam da se ljutiš zbog onog sinoć, ali ja...

-Misliš zbog to ga što si me ostavio samog na benzinskoj i otišao piti?

-Ne, nisam pio. Utkivali smo se... Ma nije to sad važno...

-E pa nadam se da si pobijedio. Jer mene si izgubio.

-Neo, daj...

-Ne, izlazi van!

-Pssst...Neo, molim te. Vidi, kupio sam ti nešto. IPhone 6S. Vidiš kako je lijep. Opraštaš li mi sad?

-Pa...Ne! Ne možeš me kupiti! Bogat je i misliš da je sve tako jednostavno... Mobitel u zamjenu za oprost.

-Neo, ne tražim da mi oprostiš. Samo prihvati mobitel. Zar želiš neki drugi?

-Ma ne želim ništa od tebe!

-Ja ću ga ostaviti ovdje na tvome krevetu a ti mi ga vrati kada se sljedeći put vidimo, ako ga ne želiš. U redu?

-Kako god...

-Dobro, idem sad.-poljubi ga u čelo.

-I još nešto.-reče prije nego iziđe.-Molim te pazi da ti ga mama ne primijeti i nemoj joj reći za ono sinoć. Dogovoreno?

-Ah, dobro...

-Bravo, mali.

~*~

-Eto, Adela, idem sad.

-Dobro.

-Nećeš me ispratiti?

-Ne znaš gdje su vrata?

-Čuo sam da si se zaručila. Čestitam.

-Hvala.

-Bilo bi ti bolje samom, znaš to.

-Gubi se iz moga stana, odmah!

-Dobro, priznajem, možda sam to zaslužio... U redu, idem.

~*~

Damjan se probudi i ugleda Korina u njegovu krevetu. Spavala je još uvijek na njegovoj ruci. On polako pokuša izvući ruku što ju je probudilo.

-Oh, dobro jutro, dragi.

-Ah, jutro...

-Mislio si pobjeći? Pa zar ovo nije tvoj stan? Čekala bih te bez obzira na to koliko ti trebalo da se vratiš.

-Ma ne, ne bih pobjegao.

-I bolje, jer postanem prilično luda kad se radi o tome...

-Da, ovaj...Moram negdje ići.

-Ne počinji! Molim te, nemoj. Samo ćeš me naljutiti! Evo, već si me rasplakao.

Korina se počne pretvarati da plače a Damjan je pomislio da su te suze zaista iskrene.

-Ne, dobro, ostajem. Ionako nije ništa važno.

-Ne mogu vjerovati, svi su ti važniji od mene. Idi onda. I ne vraćaj se. Ustvari, ja idem.-ustane se iz kreveta pokrivena plahtom.

-Korina, šalio sam se. Baš sam glupača, nisam trebala ni dolaziti. Više ti je stalo do Adele.

-Pa sad...
-Ma svinjo!-pogodi ga jastukom.
-A što hoćeš da ti kažem? Da mi nije stalo do nje? Onda ju ne bih ni zaprosio. Ovo što ja i ti imamo nije ljubav. Žao mi je, no najbolje je da ostane ovako.

-Dobro, shvaćam. Nije baš da se i ja želim udati za tebe. No ja svejedno odlazim.-vrati se na krevet i poljubi ga.

-Eto, da lakše izdržiš dok me nema.

-Vidjeti ćemo se na poslu.

-Dobro, idem. Ćao!