Cijena ljubavi

U postaji

-Slušaj, Vukas, bolje odmah počni govoriti ili ću...-vikao je inspektor na Brunu dok su sjedili u sobi za ispitivanje. Ušao je njegov kolega da provjeri kako mu ide.

-I, jeli priznao što?

-Ah, ovo nema smisla... Samo šuti već pola sata.

-Pusti ga neka šuti, imamo pune kamione dokaza protiv njega. No reci, koga da pozovemo da dođe po onog dječaka vani?

-Gdje je Neo?

-Igra se s tajnicom. No ne bih rekao da se jadno dijete sasvim oporavilo od šoka. No brzo će on to zaboraviti. Ali ti zato nećeš, vjeruj mi. Onda, koga da zovemo?

-Ah... Adelu. To je njegova majka.

-Jeste li u braku?-upita drugi.

-Ne, bili smo.

-A zašto još uvijek niste?

-Ostavio sam ju... Imao sam problema.

-Oh, znači tako. Ostavio si ženu i dijete. Sada će mi biti još draže strpati te iza rešetaka. Ti nisi nikakav čovjek.

-Znam, samo... Samo se pobrinite za Nea.

~*~

-U redu, Adela. Potpuno se slažem da požurimo s vjenčanjem. Nemamo što čekati, volimo se. A time ćemo učiniti i dobro dijelo i pomoći malenom Ivanu.

-Drago mi je da se slažeš.

Adeli zazvoni mobitel.

-Halo?

-Dobra večer, gospođo. Jeste li vi Adela Vukas?

-Gospođica. I ne, Adela Lovrić.

-Ispričavam se. Zovem iz policijske postaje, vaš sin i bivši muž se ovdje nalaze.-rekao je ženski glas.

-MOLIM?!

-Ako vam nije problem, bilo bi dobro da dođete po svoga sina.

-Jeli on tu? Dajte mi ga na telefon!

-Adela, jeli nešto ozbiljno?-upita ju Damjan.

-Mama?

-Neo, srce, jesi mi dobro? Što se dogodilo? Zašto ste tu?

-Mama, dođi po mene, molim te.

-Naravno dušo, dolazim odmah. Čuvaj se.-Adela poklopi i brzo se ustane sa stolice i krene prema van.

-Adela! Stani, kuda ćeš?

-Bruno je priveden, Neo je s njim u postaji, idem po njega.

-Čekaj, ja ću te odvesti. Samo da platim.

-Dobro, samo požuri. Oh, Neo...

~*~

-Neo!-Adela potrči k njenu kada ga ugleda u policijskoj postaji među hrpom ljudi.

-Mama!-Neo joj potrči u zagrljaj.

Damjan je samo stajao promatrajući ih.

-Neo, reci mi, što se dogodilo?

-Išli smo prvo u neku veliku garažu i tamo je došla policija i onda su svi pucali... Čak je i tata imao pištolj. Jako sam se uplašio.

-Sve je u redu. Sada sam ja tu.

-Vi ste gospođa Adela Vukas?-priđe joj tajnica.

-Ne, prestanite me već jednom zvati tim prezimenom, to je prezime moga bivšeg muža. Rastavljeni smo, prezivam se Lovrić.

-Ispričavam se gospođo još jednom. Istu pogrešku sam napravila i preko telefona.

-U redu je.

-Molim vas, ostavite Nea i pođite zamnom.

-Gdje?

-U sobu za ispitivanje. Inspektor je tako naredio.

-Ja? Zašto ja? Ne znam ništa o njegovu kriminalu.

-Žao mi je, gospođice Lovrić, no ukoliko ne pođete za mnom biti ćemo primorani privesti vas silom.

-Oh, dobro, idem. Damjane, molim te čuvaj Nea.

-Ne brini Adela. Bit ćemo ovdje.

~*~

Uđite samo, gospođice Adela.-rekao je inspektor kada je ušla.-Sjednite, molim vas.

-Neću sjesti, zar je ovo neka šala? O čemu se radi?

-Bok, Adela.-reče Bruno nasmiješivši se.

-A ti mi se ni ne obraćaj! Kako te nije sram, nakon svega lošeg što si napravio tom djetetu i meni priuštiti mu još jednu traumu po kojoj će te se sjećati kada odraste.

-Molim vas, gospođice, smirite se. Imamo samo par pitanja za vas.

-Neću da me se ispituje radi njega! On je za sve kriv, ja ne znam ništa, kunem se. Ne znam ni zbog čega je on tu.

-Smirite se, molim vas. Jasno nam je da ne znate ništa. No želimo vas ispitati, kao i vašeg bivšeg muža, pomoću uređaja koji će utvrditi dali govorite istinu ili ne. Tek tada ćemo biti sigurni.

-Može! Samo da završimo već jednom s tim...