Cijena ljubavi

Napokon obitelj

Prošlo je dva mjeseca od Adelina i Brunina vjenčanja. Adela se već odavno nije čula s Damjanom jer je dala otkaz u bolnici, kao i Bruno.
Kada su Brunini roditelji shvatili kako se promijenio ponudili su mu da bude direktor u njihovoj modnoj kući.
Bruno i Adela su zajedno s Neom i Ivanom živjeli u Adelinom stanu a život im je u ova dva mjeseca izgledao kao san. Ivan se još privikavao na novu obitelj no Adela je činila sve da se osjeća kao kod svoje kuće.

-Adela!-Ivan je dotrčao do nje dok je ona sjedila za kompjuterom.

-Što je bilo, Ivane?

-Neo me udario!

Neo je došao trčeći.

-Nisam, laže!

-Oh, dečki, braća ste. Nemojte se tući.

-Pa i nismo.-reče Neo.-On je to izmislio.

-Hoćeš reći da sam lažljivac? Naravno, okrivi udomljeno dijete...-Ivan je prekrižio ruke i bacio se na kauč.-Ovdje je glupo! Užasno je!

-Želiš ići van, Ivane?-upita ga Adela.

-Ne, ovaj stan je glup. Živio sam s mamom u vili, s poslugom i svime... Što sad imam? Ništa.

-Nije tako. Imamo i više nego obični ljudi.

-Hah, Adela, to je tvoj problem. Uspoređuješ se s lošijima od sebe, a ne sa boljima.

-E pa jako mi je žao, Ivane, ali mi ovdje nemamo poslugu.

-I tko će mi sada donijeti sok?

-Donesi si sam.-reče mu Neo.

-Šuti!-reče Ivan.

-Tako je. Ako želiš sok, moraš si ga sam donijeti. Tako se učiš neovisnosti.

-Tako se učim siromaštvu.-Ivan ljutito okrene glavu i pogleda Nea.-A stoti buljiš?!

-Ivane, budi pristojan prema Neu.-upozori ga Adela.

-Dobro. Oprosti, Neo. Samo sam jako nervozan. Sve mi je ovo novo. Nisam se još navikao. No nisi zaslužio da se istresam na tebi.

-U redu je.

-Vidite, dečki. Možete se slagati.-Adela ustane. Bruno dođe k njima u dnevni boravak.

-Adela, ljubavi, idemo li?

-Kuda ćete?-upita Neo.

-K baki Vivian. Želite li s nama?-upita ih Bruno.

-Oh, ne...-reče Neo.-Imam zadaću...

-I ja.-reče Ivan.-Puno zadaće...

-Sumnjam dečki, ali neka vam bude ovaj put.-nasmije se Adela i obuče kaput.

-Pazite se, dečki!-Bruno im mahne i iziđe.

-I bez svađe.-Adela iziđe.

-SAD kreće zabava!-Ivan protrlja ruke smiješeći se Neu.

-Rećiću te mami ako mi bilo što učiniš!-Neo se odmicao no Ivan ga je slijedio.

-Poslušaj se samo. Reći ću te mami, ja sam bebica...

-Ne zanima me što ćeš mi reći. Samo me pusti na miru.

-Neće ići. Neo, ti si ono što najviše mrzim kod ljudi. Ti si glup. I zato te moram kazniti.

-Mama će tebe kazniti ako se odmah ne odmakneš!

-Hah, na tvome mijestu joj ne bi ništa rekao. Znaš kako sam popularan u školi. Učinit ću ti pakao od preostalih godina tamo ako samo pomisliš da joj kažeš!

-Ne, mama!

~*~

Adela i Bruno su razgovarali s Vivian u njezinom dnevnom boravku.

-Dijeco, šteta što niste poveli i moja dva unuka. Nisam se nagledala dovoljno niti jednog od njih, a posebno onog posvojenog.

-Mama, prestani ga zvati "onaj posvojeni", on ima svoje ime.

-Znam, Adela. Navika. A Bruno, ti si nešto šutljiv večeras?

-Stvarno, Bruno, što ti je?-upita ga Adela.

-Ma nije mi ništa...

-Idem na kratko do wc-a pa ćemo kući. Dečki su sami doma.-Adela ustane.

-Dobro, idi ti.-reče Vivian.

-Gospođo Vivian, ja stvarno...

-Ne govori mi ništa! Ti si sramota moje obitelji! Prevarant! Platila sam ti jamčevinu da te puste iz zatvora, platila sam ti put u Ameriku i govorila Adeli samo najbolje o tebi. A kako mi ti vraćaš? Još nisi ispunio svoj dio dogo ora!

-Ali... Adela je kriva. Još mi nije dala punomoć nad računom u banci.

-Jer ti ne vjeruje dovoljno. Promijeni to!

-Kako? Radi se o milijunima... Sumnjam da bih i ja na njezinom mjestu učinio drukčije.

-Sada ste u braku. Tebi pripada pola. Nisi potpisao nikakve predbračni ugovor, zar ne?

-Pa, nisam...

-Eto, super. Odvjetnika i na sud!

-Ne mogu to...

-Zašto ne?

-Zašto ju vi sami ne pitate da vam da nešto novca?

-Da prosim od nje? Uvijek se pravila da je najpametnija i da sve zna. Time bi joj pokazala da je upravu.

-Što je loše u tome?

-Radije bi umrla!

Adela dođe k njima.

-Hej, nešto ste raspravljali?

-Čula si?-Bruno se uplaši.

-Ne baš jasno. O čemu se radi?

-Ništa važno, Adela.-odgovori Vivian.

-Da... Kako kome.-reče Bruno.

-Onome kome ništa ne fali nije jasno što proživljavaju oni kojima fali.

-O čemu vi to?

-Možda im ne bi falilo kada bi prestali biti tako ponosni.

-Majko, o čemu se radi?

-Ništa. Baš ništa. Umrijet ću sama i bez ičega. Ovaj, ikoga.

-Adela, pođimo mi.-Bruno se ustane.

-Dobro. Mama, ti sidobro?

-Jesam. Uvijek sam dobro! Uvijek je sve super! A ustvari se sve raspada! Ma ne mogu više ovako... Zaslužila sam više.

-Mama.-Adela ju primi ta ruke.-Ti nisi dobro.

-Jesam.-govorila je zatvorenih očiju.

-Bruno, ja ću prenoćiti ovdje a ti čuvaj dečke.

-Ali Adela... Ona glumi.

-Oh Bože, ne vjerujem!-Vivian se stane prenemagati-Što to govori moj vlastiti zet?! Ubi me Bože, smjesta! Joj, joj, joj...

-Bruno, kako ti nije neugodno?!-Adela se naljuti.

-Ali ja... Pa znaš da ne mogu brinuti za njih bez tebe.

-Morat ćeš. Jedan dan, to je sve što tražim.

-Oh... Dobro.

-Idisad, Bruno.

-Stara kvočka...-Bruno promrmlja na izlazu.

-Čula sam te!-vikne Vivian.

-I neka si!-odgovori Bruno.