"Kada bela dama zaplese po sahovskoj tabli prava igra pocinje. "
M.M.Majers
„Igra bele dame" govori o prijateljstvu, ljubavi, porodičnim tajnama, spletkama i brojnim drugim nedaćama koji život nosi."
Kada Sara Bašić, student žurnalistike, ostane...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ujutro me probudila užasna migrena i uporna zvonjava telefona na koji nisam želela da se javim iz straha ko bi mogao biti i kakve su vesti.
Najzad, kada je telefon utihnuo i posle tišine od par sekundi bučni ulazak Irene poput šerifa bez kucanja ponovo je pokrenuo nepodnošljivu glavobolju i strepnju. Naglo sam se uspravila i pogledala je sa nevericom, kada je samo odmahnula poraženo glavom i očima punih suza sela pored mene na ivicu kreveta sa telefonom u ruci prošaputavši:
- Žao mi je Bašićka, primi moje iskreno saučešće
Otela sam joj telefon i okrenula Vladimira.
- Kako? Kada? – promucala sam.
- Rano jutros na operacionom stolu. Dođi kući i dovedi Damira. - posle tih reči samo je spustio slušalicu.
Zagrlila sam čvrsto Irenu i počela neutešno da plačem. Kada sam se malo primirila i kada je tableta za smirenje počela da deluje, Irena je ustala i brišući mi suze rekla:
- Spremite se, odvešću vas. Ne možeš da voziš u ovakvom stanju.
Samo sam potvrdno klimnula glavom, nisam imala snage da bilo što kažem.
Posle dva sata smo stigli na Senjak u prostranu kuću sa malim ružičnjakom i verandom sa ljuljaškom na kojoj su Vlad i moja majka svako jutro ispijali kafu.
Vlad je i sada sedeo tamo, ali sa Sonjom i Ivanom. Ugledavši kako ulazimo Damir i ja na kapiju ustao je i krenuo nam u susret.
- Napustila nas je, deco moja. – prošaputao je očajan čvrsto nas zagrlivši i povevši nas u kuću.
Kada sam zakoračila u veliki hodnik, očekivala sam da je vidim, da mi se osmehne i obraduje, kao i uvek što bi činila kada bih se iznenada pojavila, čvrsto zagrlila, poljubila i rekla: „Dobrodošla kući!"... Sada toga nije bilo, niti će ikada više biti.
Brzo sam se sručila pored Sonje na trosed u dnevnoj sobi. Ona me čvrsto zagrlila prošaputavši:
- Kćeri...
Vladimiru je dugo trebalo da progovori, držao je Damira čvrsto u zagrljaju i ljubio ga dok su mu suze klizile niz obraz.
- Tata, kako...? - prošaputala sam nemajući snage da završim pitanje do kraja, držeći Sonju za ruku.
- Jutros... Kada joj se stanje stabilizovalo, doktor Tošić je pokušao da joj ugradi pejsmejker. – zamuckivao je Vlad. - Ali na operacionom stolu, srce ju je izdalo. Pokušali su sve, ali uzalud.
Posle toga usledio je jedan mučan razgovor o sahrani. Sonja i Ivan su otišli da predaju umrlicu za novine a nas troje smo ostali sami.
Sahrana je bila već zakazana za sutradan u jedan sat na Lešću, gde je bio pokopan i moj otac.
Prijatelji, komšije, poznanici su svraćali na kratko da nam izjave saučešće, nisam mogla više da slušam jednu te istu priču, izletela sam napolje, sela na ljuljašku, zarila glavu u dlanove i počela da jecam.
- Saro...
Začuvši poznati glas podigla sam umorno pogled.
Ispred mene je klečao visok, atletski građen muškarac, čije su me krupne kestenjaste oči zabrinuto posmatrale. Igor Martinović, Tein polubrat, inspektor u kriminalnoj policiji Beograda i još jedan rado viđen gost kod mene u stanu. Nije krio da mu se sviđam i udvarao mi se kad god mu se ukazala prilika za to, jedini razlog što smo bili prijatelji i ništa više od toga je taj što je bio pravi ženskaroš, na oca generala Vukašina Martinovića. Ne mogu da kažem da nisam bila imuna na njegov šarm i duhovitost, kao i sve druge devojke, ali sam se borila na svoj način, zbog čega smo se često prepucavali.
- Igore... - prošaputala sam, bacivši mu se u zagrljaj. - Otkud ti ovde?
- Teodora me je nazvala i ispričala šta se dogodilo, treba li vam pomoć? – upitao je brižno prolazeći mi prstima kroz kosu.
- Saro... - rekao je Vlad pojavivši se na vrata očiju krvavih od suza.
- Očuh? – promucao je zbunjeno Igor, naglo ustavši i pruživši mu ruku. - Moje iskreno saučešće, gospodine.
- Hvala mladiću, poznajemo li se? – upitao je radoznalo Vladimir.
- Ne Martinović, inspektor Igor Martinović, Teodorin polubrat. – rekao je pomalo nespretno, na šta ga je Vlad samo nezainteresovano odmerio.
- Saro, treba da odeš do stana, da se odmoriš. – rekao je umorno Vladimir, teško uzdahnuvši.
Pogledala sam ga iznenađeno upitavši se: Zašto bih išla u stan?
- Povedi i Damira sa sobom. Sutra nas čeka dug dan. – dodao je Vlad umorno, a zatim upitao ljubazno Igora: - Mladiću, neće ti biti problem da ih odbaciš na Dorćol?
- Ne, nikakav. – rekao je Igor pruživši mi ruku da ustanem sa ljuljaške.
Nije mnogo prošlo od tog trenutka, do toga da nas je Vlad brzo „spakovao" u kola i spremio za polazak. Igor još nije ni pokrenuo motor kada se Vladimir okrenuo i bez ijedne jedine reči ušao u kuću spuštenog pogleda.
Čitavim putem niko od nas ništa nije progovorio. Pogledi su bili dovoljni. Kada smo stigli u stan čvrsto sam zagrlila Igora prošaputavši:
- Hvala ti...
- Hoćeš da ostanem sa vama? - upitao je ljubazno.
Pritisnula sam bravu, vrata su bila otključana.
- Nema potrebe, Irena je tu. – odgovorila sam.
- Vidimo se sutra. - poljubio me u čelo i posle tih reči nestao u mračni hodnik.
Sledećeg dana se sećam vrlo slabo, uglavnom s crnim rupama. Znam samo da su Irena i Igor u kapeli, a kasnije i u povorci, sve vreme bili pored mene, kao i da su me Igor i Vlad jedva odvojili od mesta majčinog večnog počinka i poveli kući.
Kada smo stigli kasno uveče u veliku kuću na Senjaku nisam imala snage da sedim sa Vladom i Damirom i pričam o tome šta se sve desilo tokom dana, zbog toga sam otišla u svoju sobu na sprat, bacila se na krevet i počela neutešno da plačem. U ovoj kući, gde sam provela svoje detinjstvo, sve me podsećalo na NJU, moju majku Jasminu Minu Bašić. Srećne i bolne uspomene su se smenjivale jedna za drugom, poput fotografija u nekom albumu naših života.
Iz fioke sam izvukla jednu sliku na kojoj smo bile nas dve. Nemo mi se smešila sa fotografije. Posmatrajući je tako nasmešenu i srećnu čekala sam da tableta učini svoje i utonula u san.
