"Kada bela dama zaplese po sahovskoj tabli prava igra pocinje. "
M.M.Majers
„Igra bele dame" govori o prijateljstvu, ljubavi, porodičnim tajnama, spletkama i brojnim drugim nedaćama koji život nosi."
Kada Sara Bašić, student žurnalistike, ostane...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Vila Davidović je bila remek-delo, arhitekte Ivana Davidovića. Velika velelepna zgrada sa dva sprata i potkrovljem koja je u ovim hladnim zimskim danima izgledala kao pravi zamak sa pet spavaćih soba, četiri kupatila, dva salona, jednom ogromnom radnom sobom i velikom kuhinjom sa trpezarijom u prizemlju.
U potkrovlju vile se nalazi prostrana biblioteka, na kojoj bi Ivanu mnogi kolekcionari starih i retkih knjiga pozavideli, u kojoj se nalazile police visine tri metara u kojima su knjige bile poređane kataloški, abecednim redom. Ivan je njoj provodio najviše vremena čitajući zavaljen u stilsku fotelju okrenutu prema velikom francuskom prozoru koji gledao na čitavo dvorište vile.
Kao biblioteka tako je i čitava vila bila opremljena stilskim nameštajem, jer Sonja nikako nije podnosila kič i više puta spomenula da je „alergična na njega", tako da je sav nameštaj pažljivo biran sa stilom. Imalo ga je iz svakoga kraja sveta u kome su boravili, zbog Ivanovog posla, a po najviše iz: Londona, Pariza, Madrida i Moskve, gde su se najviše zadržali, zbog čega je Irena tečno govorila: engleski, francuski i ruski, a snalazila se i sa španskim.
Iza prostrane vile nalazio se veliki vrt sa ružičnjakom i letnjikovac, u kome je Sonja najviše provodila vreme čitajući ili pišući. Ona je taj vrt nazivala svojim malim rajem, koji ni sa kim nije delila i odlazila je tamo kada bi joj trebalo malo mira i tišine.
Na vrhu klizavih mermernih stepenica vile, čekala nas je druželjubiva niska žena, crne kose, kestenjastih očiju i malog prćastog nosa uvijena u debeli džemper, Sonja Davidović. Zagrlila nas obe snažno i rekla:
- Dobrodošle!
Uvela nas je u veliki salon, gde su preko puta Ivana, koji je stajao pored kamina i pušio cigaru, na velikom stilskom kauču sedeli Damir i Vlad i vodili živahan „muški" razgovor. Za trenutak sam osetila ushićenje i ponadala da ću između njih dvojice videti i majku, čuti njen smeh, zastala sam razočarano na vratima sklopivši, oči boreći se da opet ne zaplačem shvativši da ona više nije tu sa nama. Sonja je uhvatila taj moj pogled brzo me uzela za ruku i rekla:
- Hajdemo nas dve u moju sobu. Hoću da čujem sve o tvom intervjuu sa Levićem i da vidim kakav ti je to ugovor dao Zvezdan, dok ne stigne večera.
Klimnula sam poraženo glavom, osvrnuvši se još jednom dok me je vodila prema drugom spratu u nadi da ću između Damira i Vlada videti majku, ali uzalud.
Kada su se vrata sobe zatvorila pokazala mi je da sednem na krevet, uzdahnula sam i ispričala joj sve šta se dogodilo u redakciji od onoga dana kada sam otišla posle majčine sahrane do sada. Pred njom nisam imala tajni, bila moj mentor i osoba koja me je uvela u svet novinarstva, posle mame jedina žena kojoj sam mogla da se požalim i da znam da će me saslušati i dati savet od srca.
Tako je bilo i sada, sedela je pored mene majčinski me je slušala dok su me njene krupne kestenjaste oči brižno posmatrale. Pružila sam joj ugovor o privremeno povremenim poslovima na mesec dana koji sam danas potpisala, pažljivo ga je proučavala i zadovoljno klimnula glavom, a zatim uzela da čita članak sa Levićem koji ovih dana treba da izađe u „Pasažu".
- Sjajno odrađen posao, Saro!- rekla je skidajući naočare i spuštajući ih na sto nakon što ga je pročitala. - Nisam sumnjala u tebe ni jedanog trenutka.
Osmehnula sam se i zatim ispričala sve o putu na Kopaonik i intervjuu sa Milanom Pajićem koji sam morala da odradim.
- Sjajno to sve zvuči mila, prijaće ti i da napustiš Beograd, na par dana ali...
Mogla da primetim zabrinutost u njenom glasu.
- Nešto nije u redu? - upitala sam.
- Bojim se dušo, da ma koliko dobro budeš odradila taj intervju, on će svojoj mezimici dati tu naslovnu stranu.
Odgovorila je posle par sekundi.
Ustala je i počela da se šeta po sobi, a zatim upitala:
- Šta znaš o Pajiću?
Iznenađeno sam je pogledala.
Prvu lekciju koju mi je Sonja dala o novinarstvu, kada sam stupila u redakciju „Kulta", je bila da su ekskluzivnost i informisanost na prvom mestu a posle toga sve ostalo.
- Nisam imala vremena da guglam o njemu. Znam samo da snima spot i stric mi je spomenuo neki najveći koncert na Balkanu.
Uzdahnula je, izvukla papir i počela brzo da piše po njemu.
- Toga sam se bojala, treba ti ekskluziva, a ti je nemaš. – govorila je brzo. - Mada sumnjam da i ona guska od tvoje sestre ima nešto više od toga što si ti sada rekla. Možda je u pitanju novinarska patka, ali pošto je i on čuo za to verovatno i nije. Po
novinarskim krugovima se mesecima već šuška da sprema veliki koncert na Marakani ili Ušću, to je diskutabilno i manje bitno. –mrmljala je sebi u bradu. - Ovo su pitanja koja ćeš mu postaviti, ako uspeš dođeš do njega, jer ga telohranitelji čuvaju kao englesku kraljicu. Mada ne sumnjam u tvoju snalažljivost, ako si došla do Levića, naći ćeš način da dopreš i do njega. Posle ovih pitanja sigurno dobijaš naslovnu stranu, a Aleksandra može da se...
- Gospođo, večera je postavljena. – rekla je Branka, kućepaziteljka, ušavši bez kucanja u njenu sobu i bez pardona prekinuvši naš „poslovni sastanak".
Godinama je radila za porodicu Davidović tako da ovakvi ispadi nisu bili nimalo neoblini.
- Dobro idemo! - rekla je Sonja povukavši me sa sobom, gurajući mi papir u šaku, tako da me umalo nije posekao.
