"Kada bela dama zaplese po sahovskoj tabli prava igra pocinje. "
M.M.Majers
„Igra bele dame" govori o prijateljstvu, ljubavi, porodičnim tajnama, spletkama i brojnim drugim nedaćama koji život nosi."
Kada Sara Bašić, student žurnalistike, ostane...
Ups! Gambar ini tidak mengikuti Pedoman Konten kami. Untuk melanjutkan publikasi, hapuslah gambar ini atau unggah gambar lain.
Ujutru me je probudio jak miris kafe i Igorov nežan poljubac u čelo:
- Hajde bûdi se uspavana lepotice, – rekao je pruživši mi šoljicu sa kafom – od koliko ono beše radiš?
Umalo se nisam polila njome, na to pitanje. Članak nisam otkucala, potpuno sam zaboravila na njega.
- Saro, šta se dešava? - upitao je zbunjeno.
- Možeš da me odvezeš do redakcije? – upitala sam brzo skočivši na noge ostavivši ga zbunjenog mojom naglom reakcijom.
Dok smo išli prema velikom parkingu ispred zgrade ubrzanim korakom ukratko sam mu objasnila šta se dešava. Samo je klimnuo glavom i bez pogovora vezavši pojas pokrenuo svoj crveni „Fiat Punto" i uputio se prema Starom Merkatoru.
Ćutao je čitavim putem, dok sam na zadnjem sedištu kucala intervju. Uspela sam da ga sredim na dva stupca, zahvaljujući ogromnoj gužvi u gradu, na koju sam u startu planirala da se vadim zbog svog kašnjenja prvog radnog dana. Izletela sam iz kola progunđavši: „Hvala.", više za sebe, i zalupivši snažno vrata za sobom ne osvrnuvši pojurila prema zgradi dok sam u daljini mogla da čujem Igorov glas kako mi vedro dobacuje:
- Slomi nogu!
Nisam imala vremena da se okrećem i bilo šta kažem, dok sam čekala lift poslala sam mu kratku poruku:
"Hvala."
Tek u liftu sam osetila ogromnu nervozu i počela da gledam na sat i cupkam dok se on lagano penje ka sedmom spratu gde je bila smeštena redakcija.
Stričeva fufica, hoću reći sekretarica, mi ovoga puta nije pravila problema na ulazu ispred kancelarije, već se ljigavo osmehnula i rekla:
- Urednik vas očekuje.
Uzvratila sam joj istim takvim osmehom i pokucala na vrata stričeve kancelarije, začuvši „Slobodno!" sa druge strane, ušla sam.
Stric se osmehnuo ugledavši me.
- Kao i svaki Bašić stižeš u pet do dvanaest. - rekao je gledajući na sat.
Nisam ništa odgovorila na to, već sâm mu samo pružila flešku na kojoj se nalazio upravo otkucan članak o Viktoru Leviću. Mogla sam da primetim iznenađenje na njegovom licu, dok ga je čitao.
Posle par minuta tišine pročistio je grlo i rekao:
- Izvanredno! Kada dobiješ diplomu možda ti i dam rešenje za na neodređeno vreme. Nego, draga moja bratanice, imam još jedan specijalan zadatak za tebe. Hoću da intervjuišeš Milana Pajića.
Pogledala sam ga iznenađeno u fazonu:
Da li mu je dobro ili bunca u groznici?
Tražio je da intervjuišem Milana Pajića, našeg najpoznatijeg kantautora i predstavnika naše zemlje na Evroviziji prošle godine, najvećeg srcolomca na našim prostorima za kojim su devojke trčale kao lude.
- Biće na Kopaoniku zbog snimanja spot, - objasnio je - želim da pišeš o tome, kao i o najvećem koncertu na Balkanu, o kome se uveliko šuška po novinarskim krugovima. Dve strane. Ako uspeš,naslovna strana sledećeg broja biće tvoja. Šta kažeš?
Nisam znala šta da kažem. Bila sam u šoku i bez teksta.
- Tata! - dreknula je Aleksandra ljuto uletevši u kancelariju bez kucanja poput operativaca CIE koji je upravo prisluškivao važan razgovor i morao da interveniše. - Ona je početnik, za moju karijeru to bi bio jedan veliki korak ka mestu zamenika glavnog i odgovornog urednika.
- Tačno, za obe bi bio to veliki korak ka mestu zamenika glavnog i odgovornog urednika i meni bi ste dosta olakšale posao, koju da odaberem. – rekao je stric sa teškim uzdahom zavalivši se u svoju fotelju i posmatrajući nas obe dok smo stajale jedna pored druge ispred njegovog stola.
Ćutao je zamišljeno par trenutaka, a zatim s teškim uzdahom dodao:
- Idite obe na Kopaonik. Dokažite se i neka bolja pobedi.
Razmenile smo zbunjene poglede, to nije ono što nijedna od nas nije očekivala da će čuti.
- Tata, ali ja sam ... – promucala je Aleksandra.
- Čiji članak bude bolji ta dobija intervju i naslovnu stranu sledećeg broja. Sastanak je završen! - prekinuo je brzo stric poznajući dobro svoju ćerku koliko je mogla da bude naporna kada nešto zacrta.
Čim smo izašle iz kancelarije Aleksandra mi je uputila jedan pogled pun prezira i ušla u svoju uz snažan tresak vrata ne obazirući se na novinare koji su je u čudu gledali.
