Iz rikošeta u target: Igra bele dame

Sta se desilo Tei

Igor je oko četiri došao po mene u redakciju, tako da smo posle ručka otišli kod Teodore u bolnicu.

- Vas dvoje ste zaboravili na mene.- rekla je prekorno Tea, spustivši časopis koji je čitala i osmehnuvši se što nas vidi zajedno.

- Nismo, ko može da zaboravi na jednu ovakvu gnjavatorku?

Zadirkivao ju je Igor prišavši čvrsto zagrlivši i pruživši joj korpu ruža i rum štangle, koje je obožavala.

- Vas dvoje nikoga ne čujete nit' vidite, kada ste zajedno, znate li da vas jurim još od parkinga i to preko stepenica dovde! – bunila Irena, ušavši sa dve kese pune banana i pomorandži par sekundi nakon nas sva zadihana.

- Šta će ti fali da izgubiš koje kilo, ubucila si se malo? – dirao ju je Igor.

- Jako duhovito. – rekla je pozdravivši se sa Teodorom i pruživši joj kese sedajući pored nje.

- Irena, samo ovo? Sramota, od tebe sam bar očekivala više.

Pobunila se Tea videvši šta je u kesama.

- Nisi valjda očekivala da ti donesem kolače. Znaš koliko oni goje, kada bi ih pojela, ne bi bila samo propala manekenka, već debela propala manekenka, moram ja da mislim na tvoju liniju, kada ti već nećeš i ovako tanka nisi mogla da pobegneš od kidnapera, kako bi tek sa par kilograma više.

Govorila je Irena sa osmehom dok nama troma nije bilo preterano do smeha, jer smo bili tamo suočili se sa otmičarom i jedva žive glave izvukli.

- Kada smo već kod toga: Kako te je uhvatila? Za šta ti služi crni pojas u karateu? Jesi li bila pre deset godina prvakinja Srbije ili nisi?

- Služi mi za ukras da se hvalim da ga imam. – odgovorila je Teodora. - Nego, pusti sad moj crni pojas i otmičara od kada ste vas dvoje zajedno?

- Od Kopaonika. - odgovorio je Igor ponosno.

- Rekoh ti ja, neće njih dvoje izdržati u jednom krevetu više od dva dana, bilo je pitanje kada će da se spetljaju. Nego, pusti sad njih dvoje to je stara vest. Kako te je uhvatila ona otmičarka, ćurko jedna, namamila te na bombonjeru? – insistirala je Irena.

Tea je ćutala par sekundi, a zatim teško uzdahnula i počela da priča:

- Posle svađe sa Andrijom izašla sam iz hotela da se malo izduvam i slučajno naletela na nju, Andreu Borotu, koja je stajala ispred i pušila, sva graciozna ogrnuta u bundu od polarne lisice i par pahulja u kosi izgledala je kao bela dama. Upoznale smo se istog tog dana kada je došla na set za snimanje reklame sa pričom da smo sestre i da moramo ozbiljno da razgovaramo. Morala sam da je izbegnem, nisam mogla da slušam njenu nebuloznu priču ponovo. Ignorišući je htela sam da se vratim u hotel, ali je očito primetila moju nervozu i ljubazno upitala:

- Mogu li da ti nekako pomognem?

- Ne, samo želim da budem sama, to je sve. - odgovorila sam mrzovoljno spremajući se da krenem nazad u hotel.

- Možda ipak mogu nekako da ti pomognem. – insistirala je uhvativši me za ruku.

- Ne, u redu je, samo želim da budem sama. – rekla sam i spremila se da izvučem ruku iz njene kada sam jednog trenutka osetila da me nešto bocnulo, pridržala sam se za nju, kada je počelo da mi se muti pred očima odjednom sam se samo sručila na hladan beton.

Sledećeg čega se sećam je da sam se probudila vezana u onoj prljavoj, hladnoj kolibi.

Ona je sedela na stolici za ljuljanje pored kamina, igrala se pištoljem, nedaleko od mene sa pogledom punim besa. Nije više bila u onoj istoj glamuroznoj haljini, niti u bundi od polarne lisice, već u trenercii strpljivo posmatrala kako se budim.

-Probudila si se, šveco. Znaš da bih mogla da te ovoga trena ubijem,– govorila je glasom punim gorčine ustavši i počevši da se šeta sa pištoljem u ruci oko moje stolice i prislonivši cev na moju slepoočnicu. – ali trebaš mi kao živi mamac za našeg dragog batu Igora Martinovića, koji bi trebao uskoro da pristigne, kako bi igra postala još zanimljivija.

Napravila je dramsku pauzu, privukla onu istu stolicu za ljuljanje na koju je sedela kada sam se probudila preko puta mene, smestila se na nju, posmatrala me je par sekundi, a zatim nastavila da priča:

-Zar nije tužno, kada deca moraju da ispaštaju zbog grehova svojih očeva? Znaš li da se tvoj otac jebao sa mojom majkom, a kada joj je napravio dete, šutnuo je kako bi se oženio mladom atraktivnom glumicom „Narodnog pozorišta" Martom Teofilović. Tada mu jedna sekretarica, ćerku ministra odbrane generala Miodraga Borote nije bila zanimljiva. Znaš li da Vukašina umalo nisu izbacili iz službe kada se moja majka posle par godina ubila sletevši kolima s mosta u Savu ne mogavši više da gleda kako šeta svoju mezimicu Teodoru, a nju i mene u parku i ne vidi. Ne znam kako se izvukao... Moraću da ga pitam, kada mu budem izjavljivala saučešće na tvojoj i Igorovoj sahrani..."

U početku priča nije imala nikakvog smisla, ali onda mi je Andrea sve pojasnila... - Teodora nam je ponovila istu onu priču koju mi je Sofija juče za večerom ispričala.

Slušali smo svo troje priču u neverici.

Koliko je gneva bilo u toj devojci, kada je mogla da ide iz krajnosti u krajnost, da kidnapuje sestru, namami brata i oboje pokuša da ubije kako bi se na taj način osvetila ocu, jer je nije priznao.

Igor je sve vreme Teinog pripovedanja odmahivao glavom, Sofija mu očito nije stigla da ispriča za Vukašinovu avanturu sa Milenom Borotom, a on je bio suviše mali da bi je se sećao.

Tea je sve vreme govorila kroz suze, glava joj je bila prislonjena na Irenino rame, koja je na naše veliko iznenađenje nije prekidala, već grlila zaštitnički i prolazila prstima kroz kosu.

- Pokušavala sam da pobegnem Igore, ali suviše me je čvrsto vezala. - govorila je očajno Teodora pokazujući modrice na ručnim zglobovima od kanapa. - Ona je često dolazila, donosila mi je hranu i vodu. Čula sam kada je nazvala Vukašina i rekla da požuri sa pribavljanjem novca. Videla kada je repetirala pištolj, kada si rekao da stižeš i molila je da te ostavi na miru, tada me snažno ošamarila rekla da umuknem i zapušila usta maramom. Posle toga je usledio tvoj, pa Sarin ulazak... i dalje znaš već... Igore, ta devojka nam je sestra moramo da razgovaramo sa njom, ako je Vukašin napravio grešku, nas dvoje možemo da je ispravimo. Igore, molim te... - šaputala je kroz suze.

Irena i ja smo ćutale spuštenih pogleda, obe smo znale šta se dogodilo u toj prokletoj kolibi i konačan ishod bitke.

- Tea, nemoj to da tražiš od mene... - prošaputao je najzad Igor posle duge pauze.

- Igore, ona ti je sestra koliko i ja. - ponavljala je uporno Tea, na šta je on samo odmahivao glavu.

- Tea, to je nemoguće! Mrtva je! Juče su je sahranili u tajnosti!- rekao je Igor ljuto kroz suze. - Ubio sam je da bih zaštitio tebe i Saru!

- Kako? – promucala je Tea kroz suze.

- Sara je bila sve vreme sa mnom, Tea. Ona i sam Bog su mi svedoci,da nisam želeo da je povredim. Poneo sam pištolj, za svaki slučaj. Kada je opalila prvi put, odgurnuo sam Saru od sebe i primio metak umesto nje. Mislila je da me je eliminisala, spremila se da ponovo puca u Saru, nisam mogao to da dozvolim. Sapleo sam je i ona je pala, ispustila svoj pištolj, otimali smo se oko njega, i on je slučajno opalio. Nisam mogao nikako da joj pomognem... Tea, sve se dogodilo u deliću sekunde.- pravdao se Igor. - Njen je prst bio na obaraču. Javni tužilac je čitav događaj proglasio ubistvom iz nehata.

- Izlazi!!! – zarežala je Teodora na njega.

- Teodora...- prošaputao je Igor.

- Napolja, gubi mi se sa očiju, želim da budem sama! – histerisala je Teodora. - Odlazi!

Jedva sam ga podigla sa stolice i izvela iz sobe.