"Kada bela dama zaplese po sahovskoj tabli prava igra pocinje. "
M.M.Majers
„Igra bele dame" govori o prijateljstvu, ljubavi, porodičnim tajnama, spletkama i brojnim drugim nedaćama koji život nosi."
Kada Sara Bašić, student žurnalistike, ostane...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Kada sam stigla u stan, bilo je već prošlo deset, Sofijina priča mi je čitavim putem pravila pometnju u glavi i morala sam nekako da je izbacim iz sebe, tako da čim sâm stigla izvalila se u svoju krevet, otvorila laptop i doradila članak koji sam juče kucala dodavši u njemu porodičnu tajnu vešto skrivenu od očiju javnosti više od dvadeset godina. Pročitavši ga zadovoljno sâm ga spakovala i poslala na mejl lista „Pasaž" pod nazivom:
IZ RIKOŠETA U TARGET: Igra bele dame
Posle čega sklupčala se u krevet i pokušala da spavam, mada pored brojnih stvari koje su mi se motale po glavi, to je bilo jako teško, tako da sam ujutru ustala sa užasnim bolom u glavi i pitanjem:
Ko je ta žena s kojom se sinoć sastao Vlad bez imalo stida?
Ušla sam u kupatilo da se istuširam, to mi je uvek vraćalo u život posle neprospavane noći, ali i pre no što sam ušla izletela sam obavijena peškirom, klizajući se na vlažne pločice, da bi se javila na telefon koji je uporno zvonio u mojoj sobi.
- Halo! – rekla sam sva zadihana.
- Izvanredno, Saro! Sviđa mi se! Ovo odmah ide u štampu!
Spustila sam se na krevet i sa nevericom slušajući stričev ushićeni glas preko telefona.
- Stvarno? – upitala sam sa nevericom.
- Da, izvanredno.
Nikada ga nisam čula ovoliko oduševljenog.
- Očekujem te sutra u deset u redakciju. Čeka te novi ugovor i kancelarija, kakvu moj najbolji novinar zaslužuje! Hoću da „Iz rikošeta u target" postane stalna rubrika! Shvataš ovo je prava stvar! Vidimo se sutra!
Sedela sam nekoliko trenutaka sa nevericom držeći još telefon u ruci kada je prekinuo vezu.
Uspela sam! Uspela sam, da dokažem da sam bolja od Aleksandre i svih!
Izletela sam iz sobe u želji da podelim s nekim svoju neizmernu sreću koju sam tog trenutka osećala, ali sam se posle par trenutak sručila sam na dvosed u dnevnoj sobijoš uvek držeći
telefon u ruci, i po prvi put, od mamine smrti sam se osetila potpuno sâma.
Nisam mogla da se ne nasmejem ironiji koji život nosi: taman kada sam mislila da najzad vidim svetlo na kraju tunela, pojavi se voz da me pregazi i podseti da ima još.
Brzo sam se obukla, uzela svoje rolere, sela u javni prevoz i otišla na groblje. Ako je neko želeo da me sasluša, to su bili moji roditelji, ne znam koliko sam sedela na jednoj klupi, preko puta majčinog groba i plakala. Znala sam da bi ona bila ponosna na mene, ali nije mogla da me zagrli i poljubi i kaže da jeste.
Nedostajala mi je, u ovom trenutku, više no ikada...
