Iz rikošeta u target: Igra bele dame

Konačna odluka

Ne znam koliko dugo sam sedela u kolima i plakala, znam samo da sam jedva naterala sebe da pokrenem motor i uputim se ka Novom Beogradu, gde se nalazila novinarska redakcija „Pasaža". Iskreno, nisam žurila, gužva na mostu me nimalo nije zanimala, hiljadu drugih stvari su mi se motale po glavi, tako da mi je to u tom trenutku bilo najmanje bitno.

Posle više od sat vremena vožnje parkirala sam se ispred nove velelepne zgrade novinarske redakcije lista „Pasaž", koja je već pet godina bila prebačena iz Mekenzijeve na Novi Beograd u blizini Starog Merkatora. Bila sam tamo par puta na praksi, bez zadržavanja, jer nisam mogla da podnesem govorkanja iza leđa, koja me ni ovoga puta nisu mogla zaobići.

Kako sam zakoračila u redakciju, odmah sam čula tiha šaputanja: "Ko je ona?„, „Evo jedne nove.", „Šta će ova ovde?" i tome slično.

Zastala sam ispred kancelarije svoga strica, Zvezdana Bašića. Tačnije, zaustavila me je njegova sekretarica, par godina mlađa od mene, u uzanom korsetu koji je isticao njene obline i farmericama koje samo što nisu pukle na njoj. Nisam je viđala ranije. Iskreno da vam kažem, stric ih je menjao kao čarape, tako da nisam nimalo bila iznenađena što je ne poznajem.

Ova atraktivna crnka sigurno nije dobila posao zbog svoje impresivne biografije, budite sigurni u to, već preko kreveta, kao i mnoge druge pre nje, to je bila javna tajna, dobro poznata u redakciji, karta na koju je moja majka odigrala na suđenju zbog koje je stric i izgubio starateljstvo nada mnom.

- Gospođice, imate li zakazano? - upitala me je devojka odmerivši me od glave do pete.

Verovatno sam u njenim očima izgledala kao klošarka u staroj trenerci, sa podočnjacima do zuba i očima crvenim od suza, za razliku od nje na kojoj je bila najskuplja šminka i koja je bila skockana poput miss univerzuma koja se upravo slikala za naslovnu stranu nekog prestižnog modnog časopisa.

- Nemam, a i nema potrebe. - odgovorila sam pomalo grubo. Nisam želela da se objašnjavam sa jednom trećerazednom fuksom.

- Gospođice... - rekla je primetivši da bez kucanja pritiskam bravu i spremam se da uđem - ...gospodin nije sam već sa svojim asistentom...

Asistent je zapravo bila njegova ćerka i moja „draga" rođaka, pet meseci mlađa od mene, Aleksandra Bašić, atraktivna plavuša, kestenjastih očiju, koje je nasledila od majke, uvek našminkana i obučena po poslednjoj modi, koju je deka uvek tretirao kao svoju naslednicu još od rođenja polagao sve svoje nade u nju.

Aleksandra je inače bila plod jedne stričeve avanture sa nekadašnjom sekretaricom, a sada lektorom, Anom Vesić, koju je oženio pod prisilom svoga oca, kada je ovaj saznao da je Ana trudna. Njihov brak je trajao deset godina, a raspao se kada ona nije mogla više da podnese njegova brojna neverstva sa kojekakvim fuficama i čim joj se ukazala prilika osvetila se Bašiću za deset godina patnje i bola tako što je pokupila svoje i ćerkine stvari i nestala.

Kako je otišla, tako se i vratila, posle pet godina. Upisala Aleksandru u Prvu beogradsku gimnaziju, a sama dobila mesto lektora u „Pasažu".

Kako?

Ne znam.

Kada sam upitala jednom prilikom majku: „Kako posle svega?", odgovorila je samo kratko smešeći se: „Drži ga u šaci.".

Moja majka i ona su bile dobre prijateljice. Često su se po Aninom povratku viđale i pile kafu. Jasmina joj je bila večno zahvalna, što joj je vratila ćerku, tako što je svedočila u njenu korist na suđenju, jer se to od nje niko nije nadao i nestala bez traga. To je bila njena konačna osveta Bašićima za sve što je pretrpela.

Dokaz tog velikog prijateljstva Ane i moje majke bilo je njeno iznenadno pojavljivanje juče na sahrani. Čvrsto me je zagrlila i rekla da nikada neće moći da zaboravi šta je Mina učinila za nju i da joj se uvek mogu obratiti za pomoć.

Za razliku od Ane, Aleksandra je bila čista suprotnost. Ona i ja se nikada nismo podnosile, još kada smo bile klinke smatrale smo jedna drugu konkurencijom i svoj neprijateljski stav jedna prema drugoj nikada nismo krile.

Aleksandra je inače bila osoba koja je bila u stanju da gazi preko mrtvih na putu ka uspehu. Znala je sve vidove manipulacije i rado ih je koristila, neuspeh nije prihvatala, zbog čega je u školi od strane Irene i Teodore dobila nadimak „Krvožedna kučka". Mada se na to ona nikada nije obazirala. Sa petnaest godina nalazila se već na naslovnim stranama pojedinih modnih časopisa, sa sedamnaest bila je zaštitno lice "Garniera", sa dvadeset već joj je izašao prvi članak za„Pasaž", a sa dvadeset i tri već je bila stričev asistent. Za koju godinu, ko zna, možda postane i glavni i odgovorni urednik.

Da li sam bila ljubomorna na nju?

Nisam. Jednostavno je bila „dete sreće" pred kojim su se sva vrata otvarala, bilo je dovoljno da samo pokuca na njih, za razliku od mene, koja sam morala da sve postignem teškim radom i dokazivanjem.

Znala sam da će to biti i sada kada prođem kroz ta vrata koja su stajala preda mnom, ali nisam imala izbora, posao mi je očajnički trebao i „Pasaž" je bio moja jedina nada, jedino mesto gde sam sigurno mogla da ga dobijem.

- Kažite mu samo da ga traži Sara Bašić. – rekla sam odvažno sekretarici.

Napravila je prilično glupu facu iz koje sam mogla da pročitam da nema pojma sa kim razgovara.

Uzdahnula sam duboko i iskoristila trenutak njene nepažnje napravivši jedan hitar pokret kojim sam pritisnula kvaku i uletela u stričevu kancelariju bez kucanja.