"Kada bela dama zaplese po sahovskoj tabli prava igra pocinje. "
M.M.Majers
„Igra bele dame" govori o prijateljstvu, ljubavi, porodičnim tajnama, spletkama i brojnim drugim nedaćama koji život nosi."
Kada Sara Bašić, student žurnalistike, ostane...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Pogledavši na sam sat, teško sam uzdahnula, u žurbi s nogu ispila sam poslednji gutljaj čaja, istrčala iz restorana i uletela u prvi otvoreni lift brzo pritisnuvši dugme za sedmi sprat tako da sam se za čas našla u sobi.
Sručila sam se na fotelju i počela da listam papire koji su još od sinoć bili raštrkani svuda po podu oko nje. Igor je bio u pravu u jednom bilo je toliko pitanja da se napiše solidna biografija, a ne članak od dve strane.
Nisam imala vremena da zovem Sonju i da joj pročitam svih sto pedeset pitanja, koja sam izdvojila na papir, za to mi je trebalo minimum tri sata, a ja sam imala jedva dva. To je bio luksuz koji nisam mogla da priuštim, jer su se kazaljke ludački okretale i svaki put kada bih pogledala u časovnik neobjašnjivo bi prošlo petnaest minuta što me je izluđivalo, dok sam se šetala po sobi i precrtavala pitanja koja su mi se u tom trenutku učinila nebitna, a znak pitanja stavljala ispred svakog koje MOŽDA mogu da postavim, ako se za to ukaže zgodna prilika.
Kada se alarm na mobilnom oglasio (kao podsetnik da treba da krenem), uspela sam da svedem intervju na tridesetak ekskluzivnih pitanja, na koji sam se potajno nadala da će mi Pajić odgovoriti.
Zgrabila sam diktafon, tašnu, ključ od sobe i pojurila prema liftu, umalo se ne sudarivši sa misterioznom plavušicom koja je iz njega izlazila i samo me čudno pogledala, dok sam očajnički pritiskala dugme za deveti sprat, gde se nalazio predsednički apartman u kome je odseo Pajić.
U trenutku kada sam se spremila da pokucam na vrata apartmana umalo me nije oborila Teodora koja je kao furija izletela iz njega i uletela u lift, ostavivši me u čudu, a za njom je istrčao muškarac visok preko metar i osamdeset napola raskopčane svilene teget košulje, viknuvši:
- Tea, možemo da se dogovorim!
Ućutao je istog trena uozbiljivši se kada me ugledao kako zbunjeno, stojim ispred vrata, i istog trena krajnje arogantno upitao:
- Oprostite gospođice, ko ste vi?
- Sara Bašić. - odgovorila sam zbunjeno. - Imam zakazan intervju sa vama...
- Da, da...Uđite... - rekao je pomalo odsutno odmahnuvši rukom, davši mi do znanja da zna o čemu se radi.
Progutala sam ogromnu knedlu i zakoračila u prostrani predsednički apartman.
- Neki problem? – upitala sam.
- Koliko je meni poznato, vi ste novinar uglednog porodičnog časopisa, a ne iz nekog prostačkog tabloida, gospođice Bašić. – rekao je krajnje arogantno Pajić.
Ovo izvinjenje mi uopšte nije ni trebalo, ali tim uobraženim zvezdicama, kao što je Milan Pajić, koji su umislili da su bogovi, uvlačenje u dupe i te kako trebalo.
Ljigavo se osmehnuo pokazavši mi sednem preko puta njegove sofe u kojoj se već bio boemski razbaškario podigavši noge na mali stočić, čak ni potrudivši se da zakopča košulju koja mu je još kada je Tea bila tu raskopčana. Važio je za veoma samovoljnog tipa poznatog po tome da napušta intervjue samo zato što mu se ne sviđa neko pitanje koje mu novinar postavi.
