Iz rikošeta u target: Igra bele dame

Pravi džin

U zabačenom uglu restorana sedela je sâma izuzetno krupna devojka (pravi džin u odnosu na Miu i mene), sitnih zelenih očiju koje su zverale unaokolo i pomno pratile sve što se dešava oko nje, i neobično velikih usta u kojima sam se potajno nadala da se nalazi jezik znatno brži od pameti, Ana Sretenović.

Viđala sam je često u restoranu, uvek je sedela sâma u nekom zabačenom kutku, odakle se ne tako retko, pored brojnih pogrebnih reči i psovki, upućenim konobaru moglo čuti: „Kretenu jednu porudžbinu ne možeš da zapamtiš, za šta primaš platu, poslala bih ja tebe kući, pa bi se pušio!!!" , i tome slično.

Takva jedna scena se odigravala i sada pred našim očima, dok smo koračale prema njenom stolu i svi prisutni u restoranu razvrtali da vide odakle dolazi ta nesnosna galama i zašto pometena konobarica sa suzama u očima trči prema kuhinji.

- Dobar dan! – rekla sam stavši hrabro ispred njenog stola.

- Mogu li nekako da vam pomognem? – upitala je Ana krajnje arogantno.

- Ana Sretenović? – upitala sam sa ljubaznim osmehom na usnama.

- Da. - odgovorila je kratko ustavši i spremivši se da napusti restoran, što nisam mogla da dozvolim, jer je bila jedini trag koji me je vodio do Tee i misteriozne devojke koja je tvrdila da joj je sestra.

- Ja sam Sara Bašić, novinar časopisa „Pasaž", ovo je moj fotograf, Mia Sirano. – govorila sam brzo, dok nas je odmeravala i ispijala poslednji gutljaj kafe s nogu, koji joj je ostao u šolji.

- Pa? – upitala me je, ne davši tome baš nikakav značaj.

- Mogu li da napravim jedan intervju sa vama? – upitala sam.

- Što bi vam bio interesantan intervju sa jednom šminkerkom? – upitala je pripalivši cigaretu i dunuvši dim direktno u moju facu.

Namrštila sam se i suzdržala od bilo kakve reakcije, iako sam imala snažnu želju da joj celu tu istu cigaretu nabijem možete da pretpostavite već gde.

- Radim na kolumni o režiseru Dušanu Kojiću, vi često sarađujete sa njim, zar ne? – upitala sam ljubazno. - Mogli bi da nam ispričate kako je to sarađivati sa njim iza kulisa?

- O Dušku naravno! Samo ako niste iz nekog tabloida ili tome slično? – upitala je krajnje sumnjičavo.

- Ne, taman posla. – rekla sam brzo. - Nas dve smo iz „Pasaža", „Časopisa za celu porodicu.".

To je bio naš marketinški slogan koji je veoma dobro prolazio kod čitaoca, a osmislio ga deka Petar 1956. godine kada je i osnovao časopis.

- Izvolite, uverite se i sami. – rekla sam, izvukavši brzo iz tašne poslednji broj sa Pajićem, koji sam jutros kupila sa dnevnim novinama i pružila joj.

Sumnjičavo me je pogledala uzevši časopis od mene, ponovo sela na svoju stolicu i nezainteresovano ližući svoj debeli prst počela da ga lista, a zatim pogledavši u Miu i mene rekla sa odvratnim kezom na usnama:

- Što tako ne kažete? Zašto stojite? Sedite.

Osetila sam ogromno olakšanje i brzo izvukla diktafon iz torbe, kako bi sam intervju izgledao što realnije i spustila ga između nas dve ljubazno upitavši:

- Možemo li da počnemo?

- Naravno. – rekla je Ana gledajući na sat. - Samo da znate, nemam puno vremena, žurim na snimanje reklame za „Max Faktor" stigla je jutros nova manekenka i moramo da požurimo.

- Nova manekenka? Koja? – upitala sam radoznalo.

- Anastasija Bošković. – odgovorila je. - Sećate je se?

- Naravno, mis univerzuma, prošle godine. - rekla je Mia kao iz topa. - Sjajna devojka, sarađivale smo prošle godine u Milanu za vreme „Fashionweeka".

Pogledala sam je pomalo iznenađeno, potpuno sam smetnula sa uma da se ona honorarno bavi i slikanjem foto-modela.

- Šta je sa onom prvom? – upitala sam radoznalo.

- Teodorom Martinović, tu kučkicu mi ne spominjete. Nije prvi put da nas ostavi ovako na cedilu i ode bez reči.

Kao što sam i očekivala bilo je samo pitanje vremena kada će ova devojka isključiti mozak i ubaci svoj jezik u pogon.

- Stvarno? – nastavila sam da glumim iznenađenost. - Nikada ne bih rekla? Prema nama novinarima uvek se ponašala kao pravi profesionalac.

- Ona nije P od profesionalca, gospođice! – rekla je revoltirano Ana lupivši snežno šakom o sto, da su se ljudi sa susednih stolova počeli okreću da vide šta se dešava. - Počinjemo da snimamo reklamu reflektori i kamere se pale i toga trenutka neki njen lud fan upada na set i počinje da je smara s pričom kako joj je ona sestra. Teodora umesto da je otkači, da kaže da ima posla, ona za sve okrivi loše obezbeđenje, jer je tako najlakše skupi stvari i ode bez ikakvog objašnjenja! I vi nju nazivate profesionalcem! Kakav vam je to profesionalac?

- I to što kažete, nikakav. – opovrgavala sam svaku njenu reč, i ako se nimalo nisam slagala sa tim, ali sam je na taj način podsticala da nastavi sa svojom pričom i upitala radoznalo. - Kako je izgledala ta devojka?

- Visoka dominantna plavuša, obučena po poslednjoj modi, uvek u društvu jednog zgodnog, uglađenog frajera.... – govorila je, a zatim ućutala na par sekundi i upitala krajnje ljutito. – Da li ste vas dve ovde da radite intervju o Dušanu, ili da me ispitujete o nekoj trećerazrednoj manekenki! Šta vas se tiče ko je ta devojka, očito je ludača kao i svi ostali Teodorini fanovi?

- Da li je sa tim muškarcem došla na set ili sama? – upitala sam obazrivo.

- Ne, bila je sama. – odgovorila je prisećajući se Ana.

- Da li je ta devojka sada ovde? – nastavila sam sa ispitivanjem.

- Nije, nisam je videla već par dana. Uglavnom je sedela sama ili sa tim likom za onim stolom tamo! – rekla je pokazavši nam na jedan sto pored prozora. - On je pre manje od pet minuta sedeo za šankom i pio viski. Nego, hoćeš da počneš sa tim intervjuom ili ćeš da nastaviš da me smaraš sa tim dosadnim pitanjima?

Postajala je nervozna. Imala sam osećaj ako joj postavi još jedno pitanje u vezi sa Teodorom da će nas prebiti na očigled svih u restoranu, ali na našu sreću u tom trenutku joj je zazvonio telefon, tako da sam osetila ogromno olakšanje.

- Kaži, Duško? Evo stižem, dve smaračice mi se nakačile nikako da ih otkačim... Znam... Znam... Dolazim. – ustala je odmerila nas dve i rekla kratko. - Aj' zdravo!

Mia i ja smo razmenile poglede i uzdahnule sa olakšanjem, kada smo videle kako napušta restoran.

- Ova bi jednom rukom prebila obe da si joj postavila još jedno pitanje u vezi s tvojom prijateljicom. – rekla je Mia.

-Šteta, imala sam još par... – rekla sam sa osmehom.

- U tom slučaju nadam se, da uz tih par pitanja imala i dva kreveta rezervisana na naša imena u Urgentnom centru. – prokomentarisala je Mia više za sebe sa osmeh