"Kada bela dama zaplese po sahovskoj tabli prava igra pocinje. "
M.M.Majers
„Igra bele dame" govori o prijateljstvu, ljubavi, porodičnim tajnama, spletkama i brojnim drugim nedaćama koji život nosi."
Kada Sara Bašić, student žurnalistike, ostane...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Sišla sam odsutno u donji hol bolnice umalo se ne sudarivši sa Generalom, koji je poput duha tumarao okolo.
- Saro, jesi li videla Teodoru? Kako je?– upitao me očajno zaustavivši me i uhvativši me snažno za ruku.
- A, Igor vas ne zanima kako je? – upitala sam drsko.
- Igor? - rekao je krajnje podrugljivo. - Njemu sam dao svoju krv, šta još hoćete da uradim za njega, bio je i ostao nesposobna budala koja me nikada nije htela u život posluša, da se držao plana ništa se od ovoga ne bi dogodilo i ne bi ležao sada tamo!
- Tvog plana? Tvoj plan ga je i odveo tamo gde jeste, veliki generale Vukašine Martinoviću, i zbog tvog plana on i jeste tamo gde jeste sada! – govorila je ogorčeno niska zdepasta ženica plave kose, umornih zelenokestenjastih očiju, Sofija Đorđević Vukašinova prva žena i Igorova majka.
Nikada je lično nisam upoznala, ali bila je baš onakva kakva je Teodora opisivala, ponosna intelektualka koja je držala do sebe i svog stava i nikada nije popuštala svom bivšem mužu, za razliku od njene majke prvakinje „Narodnog pozorište" Marte Teofilović.
- Gospođo, molim vas budite malo tiši. - rekla je jedna medicinska sestra koja je slučajno prolazila hodnikom, Sofija je samo puna razumevanja klimnula glavom i krenula ka izlazu.
Istrgla sam besno ruku iz Vukašinove i pojurila za njom viknuvši:
- Gospođo!
Nezainteresovano se okrenula na velikim stepenicama bolnice i radoznalo upitala:
- Ko ste Vi?
- Sara, Sara Bašić. – odgovorila sam boreći se da dođem do daha.
- Teodorina drugarica? – rekla je iznenađeno sa umornim osmehom na usnama.
- Gospođo, Igor će biti dobro...
Ispričala sam joj šta se dogodilo u njegovoj sobi, iako nisam bila sigurna da li je bilo u pitanju samo buncanje ili mu je zaista bilo bolje, znala sam da njegovoj majci u ovim trenucima koja reč utehe dosta znači.
- Iz tvojih usta u Božije uši. – rekla je sa olakšanjem, a zatim dodala. - Eh, da je pravde da se provodite na Kopaoniku, a ne da obitavate ovde. Bolnica nije mesto za vas mlade, pune života... Kao što ste vas troje. Samo da ono bedno kopile nije sve zajebalo pre mnogo godina ništa se od ovoga ne bi dogodilo.
Značajno sam je pogledala, kada je naglo ućutala i krajnje lukavo predložila:
- Hoćete li da odemo na večeru? Znam jedan lep mali restoran u blizini, verujem da ništa niste stavili u usta ceo dan.
Posmatrala me je sa oklevanjem. Morala sam da je ubedim da pođe i ispriča šta se to zapravo dogodilo pre mnogo godina i dá odgovore na sva pitanja koja su me mučila koja su dovela do ovog strašnog događaja pre par dana.
- Znaš šta? Hajdemo, taman da mi ispričaš sve šta se desilo na Kopaoniku.- rekla je posle dužeg premišljanja.
