Iz rikošeta u target: Igra bele dame

Inspektorčić nije bio mačiji kašalj, kako sam mislila

Oprostili smo se od Alekse u liftu i sišli u banket salu, koja je već bila preplavljena: visokim funkcionerima, ministrima, njihovim asistentima, ličnim sekretaricama, ljubavnicama...

Premijer je otvorio svečanost, nekoliko minuta po našem ulaska u veliku banket salu. Posle čega je usledio jedan dug govor ministra unutrašnjih poslova Dejana Sretenovića, visokog muškarca, pedesetih godina, prosede kose punog entuzijazma, koji je govorio toliko uverljivo, kao da veruje u svaku svoju laž koju izgovori i dobijao gromki aplauz zbog toga.

Životna priča svakog današnjeg ministra i političara uopšte u Srbiji.

Ispijala sam šampanjac i trudila se da ga ne slušam, mada to nije bilo moguće, zbog velikog zvučnika koji se nalazio na metar od mene.

Kasnije je usledila dodela, meni, smešnih nagrada.

-Posebnu nagradu za učešće u hvatanju novobeogradskog klana uručuje se, inspektoru kriminalne policije u Beogradu Igoru Martinoviću zbog hrabrosti koju je pokazao tokom akcije hapšenja ove kriminalne grupe. Molim, inspektora Martinovića, da priđe i preuzme plaketu.– govorio je mali zdepasti voditelj koji je vodio čitavu manifestaciju.

Pogledala sam u Igora sa nevericom sada mi je bilo jasno što je toliko insistirao da budem s njim večeras. Osmehnuo se poljubio me i trčeći se popeo na binu.

Nasmejala sam se sama sebi.

Inspektorčić nije bio mačiji kašalj, kako sam mislila.

Osvrtala sam se sa nevericom i posmatrala masu, kako mu velikim aplauzom masa odaje počast, dok on ponosno stoji na bini i zadovoljno se smeška. U tom trenutku mi je bilo jasno da njegova uloga u toj akciji nije bila mala.

U jednom zabačenom uglu mogla sam da vidim generala Vukašina Martinovića, kako iz prikrajka posmatra svog sina dok stoji na bini i drži govor, jednog trenutka podigao je čašu sa šampanjcem i nazdravio mu, što me je prijatno iznenadilo.

Nikada nije oprostio Igoru što je upisao policijsku, a ne vojnu akademiju i uvek je zbog toga omalovažavao njegov čin inspektora, a svoj generala veličao do nebesa, zbog čega su on i Igor često upadali u konflikt. Sofija, Igorova majka, i Teodora su se često nalazile između dve vatre zbog toga. Obojica su bili veoma tvrdoglavi i odvažno branili svoje profesije, da ih u tim trenucima niko nije mogao smiri.

Sada je bila drugačija situacija. Igor je dvadeset kriminalaca sa svojim timom strpao iza rešetaka i dokazao da nije „bedni inspektorčić", kako ga je otac često u afektu nazivao otac, već: „INSPEKTOR KRIMINALNE POLICIJE U ODELJENJU ZA NARKOTIKE, koji savesno obavlja svoj posao.".

Po završetku govora Igor se na jedvite jade probio do mene od silnih čestitki iako sam stajala nedaleko od bine.

Bacila sam mu se u zagrljaj i tiho prošaputala:

- Što mi nisi rekao?

- Pa, da upropastim iznenađenje. – govorio je sam osmehom.

- Čestitam, sine! – začula sam iza leđa gromki glas Generala, koji je sa ponosom zagrlio sina lupivši ga par puta po leđima. - Vidi se da si pravi Martinović! Ponosan sam na tebe!

- Hvala, oče. – rekao je uhvativši me za ruku.

- Niste znali za ovo? – upitala sam ga.

- Ne, ovaj bezobraznik mi je rekao samo da dođem, da ima da mi kaže nešto važno u vezi Tee, a da prima specijalnu nagradu za požrtvovanost i hrabrost to se nije setio da spomene. – rekao je odvažno General.

- Onda to ne bi bilo iznenađenje, oče.

- I to što kažeš. – složio se nevoljno na sinovljeve reči.

- Kako napreduješ sa skupljanjem novca? – upitao je Igor zabrinuto.

- Fale mi još pet hiljada, evra, ali snaći ću se već. - rekao je Vukašin ispivši viski na iskap.

- Martinoviću, čestitam! - naš mali razgovor prekinula je Andrea, stvorivši se ni od kuda u beloj haljini i istim takvim cipelama sa par pahulja u njenoj dugoj plavoj kosi, kao dokaz da dolazi od napolje, izgledala je poput snežne kraljice.

- Hvala, Andrea. – rekao je Igor ne skidajući ruku sa mog struka nijednoga trenutka.

- Gospodin je? – upitala je radoznalo posmatrajući Vukašina.

- Moj otac. – ponosno ga je predstavio Igor. - General u penziji, Vukašin Martinović.

- General? – rekla je iznenađeno Andrea, zagledavši se u njega par sekundi, dok je Vukašin odvažno stajao na spomen svoje profesije. -Martinović, Vi ste bili i ministar odbrane, kako to Igore, da ti nisi upisao vojnu akademiju pored oca generala?

- Svako nađe svoj životni poziv, gospođice. Igor je odlučio da upiše policijsku akademiju i ja nisam želeo da se mešam u to. – odgovorio je General, na šta smo se Igor i ja samo pogledali.

Da, kako da ne?

Mogao je to da priča nekom drugom ko ga ne poznaje, ali ne i nama koji smo znali da je danima proganjao Igora da po završetku osnovne škole upiše vojnu gimnaziju. Hteo je čak lično da ga sprema, ali džaba, Igor je iz ličnog kaprica upisao policijsku gimnaziju, a kasnije i akademiju, što je dovelo do znatnog zahlađenja odnosa između oca i sina.

- Da... - složila se Andrea. - Bila bi šteta da ovako dobar pajkan završi u vojsci. – Vukašin se na te njene reči samo iskezio. - Ko zna, možda Igor jednoga dana krene vašom stopama i postane ministar unutrašnjih poslova, bio bi sjajan u tom poslu.

- I te kako bi bio. –promrmljao je Vukašin ponosno ispijajući drugu čašu viskija koju je uzeo od konobara koji je tu pre par minuta prošao.

- Videćemo, svakako će imati moju podršku. Moram da idem, zovu me, drago mi je što sam vas upoznala. – rekla Andrea izgubivši se u gomili.

-Meni još veće... – mrmljao je u bradu Vukašin sa osmehom odmeravajući je dok je odlazila. - Igore, ko je ono zgodno devojče?

- Savetnik ministra unutrašnjih poslova Andrea Borota. – odgovorio je ne pridavši tome neki veliki značaj.

Na spomen njenog imena Vukašin se umalo nije polio ostatkom viskija iz čaše.

- Borota? – ponovio je. – Da li je u nekom srodstvu sa Miodragom Borotom?

- Sa kim? – upitao ga Igor.

- Miodragom Borotom? – rekao je usplahireno Vukašin. - Nebitno. Moram da idem. Javi mi čim nešto saznaš u vezi sa Teodorom.

- Hoću. – rekao je zbunjeni Igor posmatrajući kako se Vukašin gubi u masi visokih funkcionera.

- Šta to bi? – upitala sam Igora.

- Iskreno, ne znam niti me zanima. – rekao je Igor zamišljeno ispijajući svoj šampanjac i posmatrajući Vukašina kako razgovara sa premijerom i ministrom Sretenovićem povremeno bacivši pogled na Andreu, koja je stajala nedaleko od njih i krajičkom oka posmatrala nas.