"Kada bela dama zaplese po sahovskoj tabli prava igra pocinje. "
M.M.Majers
„Igra bele dame" govori o prijateljstvu, ljubavi, porodičnim tajnama, spletkama i brojnim drugim nedaćama koji život nosi."
Kada Sara Bašić, student žurnalistike, ostane...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Za razliku od Teine sobe, koja je bila na trećem, Igorova se nalazila na poslednjem spratu bolnice odvojena od svega zbog mira koji je trebao pacijentima koji su ležali na tom odeljenju, objasnio mi je Lazić dok me sprovodio kroz dug hodnik. Sâm sprat je izgledao zastrašujuće jezivo tih bez užurbanih doktora i medicinskih sestara koju bi okolo jurili i pomagali pacijentima.
Igor je bio sâm u jednoj sobi na kraju hodnika, na insistiranje njegovog oca, sledila sam se ugledavši pod svim onim silnima aparatima i pogledala u Lazića koji je stajao na metar od mene i zabrinuto posmatrao, očekivajući da ću se svakog trena srušiti, jer sam se jedva držala na nogama.
Kada sam učinila jedan korak prema Igorovom krevetu Lazić mi je tiho dobacio:
- Nemoj dugo.
Okrenula sam se sa ka njemu sa očima punih suza, klimnula glavom i teškim korakom produžila dalje prema krevetu na kome je bespomoćno ležao Igor.
- Zašto me nisi pustio? – prošaputala sam aludirajući na to da je taj metak koji je primio bio namenjen meni.
- Saro, hajdemo. – rekao je Lazić prišavši mi i spustivši mi ruku bojažljivo na rame, samo sâm poraženo klimnula glavom i grozničavo ustala sa kreveta.
Dok smo koračali prema vratima začuo se jedva čujni šapat:
- Bašićka...
Okrenula sam se iznenađeno spremajući se da se vratim nazad do kreveta, kada me Lazić uhvatio za ruku i rekao:
- Izađi! Siđi dole javiću ti odmah kako mu je čim ga pregledam.
Pogledala još jednom u Igora, koji je bespomoćno ležao na krevetu, zatim u Lazićev strog pogled i na kraju uz mnogo oklevanja izašla u hodnik pognute glave krenuvši da se spuštam niz stepenice prema prizemlju ogromne bolnice.
