"Kada bela dama zaplese po sahovskoj tabli prava igra pocinje. "
M.M.Majers
„Igra bele dame" govori o prijateljstvu, ljubavi, porodičnim tajnama, spletkama i brojnim drugim nedaćama koji život nosi."
Kada Sara Bašić, student žurnalistike, ostane...
Hoppla! Dieses Bild entspricht nicht unseren inhaltlichen Richtlinien. Um mit dem Veröffentlichen fortfahren zu können, entferne es bitte oder lade ein anderes Bild hoch.
Vukašin je Igora pozvao na hitan raport, zbog novosti koji je imao u vezi sa Teodorinom otmicom, tako da nije imao vremena ni da popije kafu i prodiskutuje sa nama o razgovoru sa Anom Sretenović nego je odmah otrčao bez ijedne reči kod njega sobu.
Irena je bila prezauzeta svojim ljubavnim životom i nije imala vremena da se bakće i sa društvenim, tako da smo je ostavile nasamo sa njenim dragim Mia otišavši na skijanje, a ja pod izgovorom da obavim važan telefonski razgovor u svoju sobu.
Prvo što sam uradila, kada sam ušla u sobu, pokušala sam da nazovem Vladimira, ali pošto mi se nije javljao na telefon, poslala sam mu sledeću poruku:
„Tata, neću da dolazim na Zlatibor.
Na Kopaonik su stigle Mia i Irena,
tako da ću par dana provesti s njima.
Želim malo da pobegnem od svega.
Nadam se da razumeš. Poljubi
mi Damira i vidimo se kada
se vratim. Pozdrav!
Nedugo nakon moje poruke stigao mi je kratak odgovor od Vladimira:
„OK razumem te.
Lepo se provedi. Vidimo se
kada se vratiš. Pozdrav!"
Osmehnula sam se zadovoljno, zavalila u fotelju startovala laptop i ukucala u pretraživaču:
Savetnik ministra unutrašnjih poslova ANDREA BOROTA
i kliknula ENTER.
Istoga trena pored brojnih njenih slika, otvorila mi se Andreina biografija:
„Andrea Borota, rođena je 28.01.1983. godine u Beogradu.
Posle iznenadne smrti majke Milene Borote, kada je imala pet godina, brigu o njoj preuzima njen deda.
Završila je Prvu Beogradsku gimnaziju i upisala Policijsku akademiju, smer Kriminalistika koju je završila u roku.
Kao najboljem studentu u klasi ponuđeno joj je mesto u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
2005. godine postaje poslanik u Skupštini Republike Srbije i pomoćnik savetnika ministra unutrašnjih poslova.
2008. godine zbog zapaženih rezultata u borbi protiv organizovanog kriminala preimenovana u savetnika ministra unutrašnjih poslova, Dejana Sretenovića gde i danas svesno obavlja tu funkciju i jedan je od pretendenata da postane prva žena ministar unutrašnjih poslova u Republici Srbiji.
Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja kao i zlatnog ordena za borbu protiv organizovanog kriminala.
Govori tečno engleski i francuski."
Uzdahnula sam, nikakvo drugo ime se nije spominjalo pored njenog.
Zašto bi se General uznemirio na spomen njenog prezimena sinoć na prijemu?
Ustala sam, protegla se i počela da se šetam po sobi pokušavajući da se setim koje je ime Vukašin juče spomenuo. Ukucala sam samo „Borota", iako je prezime bilo retko i jedinstveno rezultati koji su pojavili bili su uglavnom o Andrei.
Ne znajući više šta da kucam pored BOROTE u pretraživaču dodala sa GENERAL i kliknula ENTER.
U tom trenutku pred mojim očima pojavila slika jednog muškarca u vojnoj uniformi gordog držanja i pogleda od koga se ledi krv u žilama, koji je stajao kraj maršala, GENERALA MIODRAGA BOROTE.
Nastavila sam sa razgledanjem fotografije i mogla sam da primetim da na skoro svakoj slici na kojoj je bila vojska stoji sa desne strane maršala Josipa Broza Tita.
U celoj arhivi fotografija, koje su mi se prikazivale na pretraživaču, izdvojila se jedna slika generala Miodraga Borote, na kojoj je sigurno već prešao petu deceniju života, kako sedi na klupi, gospodstveno obučen sa šeširom na glavi i sa pogledom punog ljubavi posmatra jednu malu plavu devojčicu koja je hrani golubove par koraka od njega, mi je privukla pažnju.
Dugo sam je posmatrala, iako je dosta ličila po crtama lica na njega, sumnjala sam da mu je ćerka, pre je bila unuka. Nisam mogla da nađem nikakvo objašnjenje za tu devojčicu koja je toliko privlačila moju pažnju i užasno podsećala na nekog.
Vratila sam se pretraživaču tragajući za biografijom generala Borote čiji je sam spomen njegovog prezimena iz nepoznatog razloga plašio Vukašina Martinovića. Posle duge i iscrpne pretrage pronašla sam šturu biografiju:
„Miodrag Borota rođen 08.07. 1919. godine u Trgovištu. Završio je elektrotehnički zanat, ali kako je rat kucao na vrata pridružio se kao dobrovoljac u vojsci, gde je poprimio brojne zasluge od maršala za odanost i hrabrost, pošto mu je jednom prilikom spasio život i tom prilikom bio teško ranjen. Maršal ga je posle rata unapredio u čin generala i proglasio za počasnog člana Titove garde gde je važio za jednog od njegovih ljudi od poverenja. Posle smrti J.B. Tita povukao se iz javnog života, i otišao u penziju. Umro je 12.08. 1999. godine u osamdesetoj godini života."
Sigurno je Vukašin mislio na njega, nijedan general pod tim prezimenomviše nije postojao, ali nisam videla nikakvu vezu između njega i Andree, osimprezimena. Tupkala sam nervozno nogom o pod, posmatrajući sliku ponosnoggenerala i male devojčice, tragajući za nečim što bi povezalo Andreu iMiodraga, ali uzalud to je bila zagonetka koju ni Šerlok Holms nije mogao da razreši uz pomoć svog dragog prijatelja doktora Votsona
