Revenge ✔️

Iznenadjenje

*6h posle*

Ništa ne vidim dok trčim iz sve snage, svaki me deo tela boli ali ne stajem, moram ga naći,nije mogao  daleko otići.Zaobilazim razno drveće i kamenje koliko god mogu dok trčim i sa pogledom ga tražim svugde po ovom mraku ali iskreno i ako bi sada bio pored mene, mislim da ga ne bih primetila zbog tame.Nervozno prolazim sa rukom kroz kosu dok stajem pokušavajući doći do daha i nekako zaboraviti na ovu bol koja postaje sve jača i jača.Proklet da si Richard’e, proklet da si! Ma neka sam prokleta i ja zato što sam upalila telefon, kako sam mogla biti tako glupa!? Znala sam da je radoznao, znala sam da mi ne bi poverovao na reč ako bih mu rekla da mu se učinilo da je čuo moj telefon kako vibrira ali sam ipak jebeno rizikovala i sada se snosim sa posledicama. Podižem donji deo sive trenerke koji mi pada na svakih par sekundi zato što je Harry’eva trenerka u pitanju a on je krupniji od mene i to je jedan od razloga zbog čega se osećam veoma sitno u njoj, protresujem glavu i opet svu pozornost usmeravam na svoje okruženje.Zadržavam dah kada ispred sebe čujem lomljenje grana i šuškanje, odmah sam shvatila da su u pitanju koraci, moram biti hrabra, moram biti hrabra, moram biti hrabra..Koliko god to ponavljala u sebi ne mogu poreći da drhtim od straha gledajući u mrkli mrak ispred sebe i ne znajući šta se krije u njemu.Svoju drhtavu desnu ruku ubacujem u džep od trenerke i kada sam pod dlanom osetila hladni predmet i izvadila ga iz džepa i kliknula okruglo dugme zbog čega sam videla svetlost na ekranu i zahvalila se Bogu na tome.Uzdišem i sa maglovitim očima podižem pogled ispred sebe i podižem ruku okrećući telefon u ruci kako bi osvetlio okolinu.Svetlost koja dopire iz ekrana ne može osvetliti puno ali je ipak bolje išta nego ništa.Suza mi je skliznula niz obraz kada sam se opet pokrenula, ne smem stati, moram ga naći.Osvetljavam pod sa telefonom i jecam kada vidim tragove krvi na njemu, Isuse Harry, gde si? Disanje mi je isprekidano dok se na svakih par trenutaka okrećem osećajući kako me neko posmatra, znam da je tu, da me gleda i razmišlja.Naglo sam zastala kada sam ispred sebe videla ogromnu rupu, ličio je na jarak ali dno nisam mogla videti zato što je previše mračno, taman da se okrenem stala sam i zatvorila oči.Usne mi drhte, noge klecaju dok sam sva naježena i slaba.Osećam vreli dah kod svog desnog uveta i toplu ruku kako mi sa leđa sklanja kosu sa lica dok mi u ušima odzvanjaju otkucaji svog srca.

*6h ranije*

Stepenice škripe dok se spuštam niz njih i trenutno ta škripa odzvanja u celoj kući.Prošla sam rukom kroz kosu  kada sam se spustila niz stepenice i bila okružena samoćom.Vrata od kuhinje i dnevnog boravka su zatvorena pa prvo proveravam kuhinju koja je kao što sam pretpostavila prazna i izašla iz nje ušavši u dnevni boravak koji je znatno topliji od drugih prostorija.Televizor je upaljen i na njemu je sada neki akcioni film i dok Mel Gibson’ov glas ispunjava ovu prostoriju shvatam da sam sama.Uzdišem i sedim na kauč pokušavajući se usresrediti na film kako bi mi vreme brže prošlo ali delovanje je drugačije.Svaka sekunda je kao minut, a minut kao sat.Ovo ne znanje me ubija.Gde je otišao? Od kada sam se probudila on je udaljen od mene.Drži distancu među nama i ne približava mi se.Kada sam se probudila samo je ušao u sobu i ostavio mi je hranu na malenu policu i izašao iz sobe jedva progovorivši pet reči.Mislila sam da ćemo se posle onog događaja u teretani zbližiti a ne ovoliko udaljiiti.Uzimam sa stola šolju i pijem toplu čokoladu koju je očigledno ostavio za mene.I dalje mu je stalo.Ne trebam da govorim koliko sam slaba i kako mi je svaki deo tela osetljiv i da me svaki put kada se pomerim ta bol podseća na užitak koji sada želim da zaboravim zato što sam povređena.

„Veruješ li mi?“

„Prepusti mi se“

„Manje razmišljanja i više osećanja“

„Oseti kako se savršeno spajamo, kao jedno devojčice“

„Ne mogu te pustiti“