Revenge ✔️

Oštećen

"Kako da znam da me nećeš lagati?" uzdahnuo je
"Pretpostavljam da mi moraš verovati" 
"Poverenje se mora zaslužiti" uzvratila sam
"Uskoro...uskoro ću ga zaslužiti" rekao je kroz uzdah, pretpostavljam da je to više sebi rekao pa nisam ni odgovorila, ne znam ni šta bih mu mogla reći a da ga odmah ne optužim ili ne okrivim za sve one godine tokom kojih sam se pitala gde je, šta radi, da li je živ ili najvažnije od svega zašto nas je napustio. Ujela sam se za usnu i podigla obrve dajući mu do znanja da ću ga saslušati.
"Hajmo.." rekao je pa se zakašljao i okrenuo se opušteno hodajući kroz hodnik i sa mnom iza njega.
"Gde se nalazimo?" postavila sam mu pitanje kada smo skrenuli u levo i opet se kretali dugačkim hodnikom u kojem se nalaze sa svake strane po 3,4 velikih belih vrata iz kojih se mogu čuti bolni uzvici.Koji je ovo vrag?
"U bolnici" nezainteresovano je rekao i zakolutala sam očima na njegov odgovor.
"Zašto?" namrštila sam se kada smo stali ispred vrata i otvorivši vrata Richard je ušao unutra i ja bez drugog izbora za njim.Zastala sam na pragu.Nalazimo se u uzanoj sobi u kojoj se nalazi malo prigušeno svetlo i druga strana zida je prekrivena zatamljenim crnim staklom.
"Uđi Jennifer" progutala sam knedlu i klimnula glavom kada sam prešla prag i zatvorila vrata za sobom, "sedi, želiš li nešto?"
"Samo istinu" rekla sam gledajući zatamljeno staklo ispred mene i posmatrajući prostoriju sa druge strane stakla.Imam osećaj kao da se nalazim u zatvoru.Šta je sve ovo? Druga prostorija je prazna sem stola na kojem je jedan crni telefon i četiri  stolice koje se nalaze u njoj i zauzimaju većinu prostora.Sela sam na jednu od stolica koje se nalaze u ovoj prostoriji i samo posmatrala zatamljeno staklo dok je Richard uzimao neke papire iza mene.
Posle par trenutaka se zakašljao i preneo me je iz misli tako da sam se okrenula prema njemu i videla kako prema meni drži jednu žutu fasciklu i čeka da je uzmem što i činim.Sa drhtavim rukama je stavljam na svoje krilo i podižem pogled prema njemu kada sedi pored mene i verovatno me čeka da mu postavim pitanje ali kada to ne činim sam počinje da priča.
"Verujem da si upoznata sa Harry'evim...problemom" podiže obrve čekajući moju potvrdu
"Poremećaj-"
"Jennifer, to nije poremećaj.Makar ja ne gledam na to kao na poremećaj" Richard me prekida i zbunjeno klimam glavom, "a ne trebaš ni ti" gutam knedlu pokušavajući da svarim svaku njegovu izgovorenu reč.
"Čitala sam o tome"
"Znam da jesi, dozvoli da te malo bolje upoznam sa tim...oštećenjem" nemo ga gledam i osećam kako mi krv kuje telom od straha
"Slušam" tiho sam izgovorila i duboko uzdahnula pokušavajući se suočiti sa surovom realnošću
"Negde do '94 godine DID je bio poznat kao poremećaj višestruke ličnosti.Stručnjaci za mentalno zdravlje su donosili glupe,glupe zaključke i slali su ljude kao što je Harry u bolnicu za mentalno poremećene ljude.Nisu želeli da istraže koren iz kog se ovaj poremećaj razvio.Verovatno si pročitala da se DID obično razvija u detinjstvu-"
"Traume,zlostavljanje.." izgovaram dok se prisećam teksta koji sam pročitala na Harry'evom telefonu
"Tako je" uzdahnuo je "Da li je Harry naglo menjao raspoleženja, iz ljutog u srećnog, iz srećnog u besnog?"
"Da-a" promucala sam kada mi se knedla zaglavila u grlu dok sam se prisećala njegovih promena raspoloženja.
"U jednom trenutku se samo distancira, ili izgubi pojam o vremenu, danu ili gde se nalazi?"
"Dešavalo se..više puta" sa bez izražajnim izrazom lica je samo klimnuo glavom i zapisao nešto u svojoj svesci
"Upoznat sam sa zapisima u kojima piše kako su osobe kada su nesvesne da mogu povrediti, ozbiljno povrediti osobe u svojoj blizini pa čak i njih same a da pritom se tog dela uopšte ne sećaju kada se osveste" razgoračila sam oči i brzo odmahnula glavom okrećući glavu i gledajući zatamljeno staklo 
"Harry me nikada nije povredio niti bi, znam ga i verujem mu"
"Imala si sreće, Jennifer, ogromnu sreću"
"Ne znaš ga" tiho sam procedila kroz zube kada sam okrenula glavu prema njemu
"Nije ti ispričao sve o sebi,zar ne?"
"Kakve to veze ima sa ovim sada?" nasmešio se dok sam ga streljala pogledom
"Harry i ja se znamo puno godina, veoma dobro sam upoznat sa njegovim slučajem, Jennifer"
"Ne verujem ti!" povisila sam ton ne verujući mu, pokušava da me prevari.Ne,ne, ovo nije moguće, igra se sa mnom, mora da se igra!
"Ja sam njegov psihijatar, Jennifer.Papiri koji su u fascikli koju držiš u ruci su u stvari dijagnoze koje sam zapisivao posle svakog našeg susreta." sa zamućenim očima sam spustila pogled na svoje krilo i fasciklu u svojoj ruci za koju tvrdi da su dokazi da me ne laže.Stavio je ruku preko mojih zbog čega sam se odmah ukočila ali ju je ubrzo sklonio i rekao
"Nemoj je sada otvoriti" bez potrebe za dalje objašnjenje samo sam klimnula glavom
"Ti psihijatar? Koja ironija" zasmejala sam se i protresla glavom ne verujući i dalje da je sve ovo što mi je upravo rekao istina.
"Nakon što sam izgubio tebe, tvoju majku i sina posvetio sam se poslu do maksim-" podigla sam ruku i zaćutao je
"Nisi nas izgubio već si nas napustio i ako pomeneš još jednom mamu kunem ti se da će to biti poslednja stvar koju ćeš izgovoriti" sa užasavanjem na licu videla sam kako se napeo ali se brzo učvrstio i klimnuo glavom i spustio pogled na svoju svesku.
"Ovaj Harry'ev slučaj je bizaran.Trebalo mi je 4 godine da mu odredim tačno dijagnozu"
"Četiri godine!?" šokirano sam rekla
"Da, Jennifer, četiri godine." samo sam ga gledala i čekala da mi kaže da se šali, da je sve ovo šala ali posle svake prođene sekunde shvatam da je veoma ozbiljan.
"Na najlakše mogući način ću ti objasniti kakvu sam dijagnozu postavio Harry'u." klimnula sam glavom čekajući ga da nastavi dok sve teže i teže dišem
"Svi mi smo doživele neke trenutke koji podsećaju na sanjarenje ili da se izgubimo u nekom trenutku u svojim mislima..Kako god, Harry ima manjak sećanja, koji je tokom vremena veoma napredno napredovao tako da sada ne može uspostaviti vezu sa jednim  delom svog mozga što znači da se ne može setiti sećanja koji su sada zarobljeni u tom delu, ne može se setiti pojedinih osećaja, ili imati osećaj o sebi, tačnije ko je on."
"Isuse.." tiho sam promucala
"To nije sve, trebaš i ovo znati" brzo sam šmrknula i pogledala Richarda dajući mu do znanja da nastavi.
"Svaka njegova ličnost ima svoje godine, drugačije je razvijena i iskusnija u..određenim stvarima.Ponašaju se drugačije kao što i pričaju i pokazuju drugačije znakove promene.Kada se dogodi do izmene ličnosti, svaka pojedinačno ima nešto što kontroliše, bilo to sećanja ili ponašanje.To se jednostavno naziva "zamena".Zamene se mogu odigravati par sekudni, minuta a ponekad mogu trajati čak i par dana."
"Juče, u šumi..Ono što se Harry'u dogodilo je bila zam-"
"Da, ja sam prizvao Harry'a" zatvorila sam oči i polako klimnula glavom.
"Zašto si ga upucao, kako je sada?"
"To je bio sedativ za spavanje koji smo i tebi dali" sumnjičavo ga gledam
"Ne verujem ti" podigao je ruku ka staklu
"Izvoli, uveri se"
Brzo sam okrenula glavu ka staklu i zajecala sam kada sam videla kovrdžavog dečka sa bledim licem i krvavom usnom kako sedi na jednoj od stolica potpuno sam.Na sebi ima sivi duks i crne farmerice.Izgleda tako..slomljeno.Pogled mu je spušten dok gleda svoje prstenove koje vrti oko prstiju.
"Želim ući unutra, odmah!" ustala sam spremna da se uverim da je stvarno dobro.
"Mislim da prvo trebaš čuti ovo."
"Šta sada!?" okrenula sam se prema njemu i pogledala ga sa izritiranošču očitom na licu.
Pored njega se nalazi na zidu beli telefon koji uzima u ruke i kuca par brojeva i zatim slušalicu prislanja uz uvo i posle par trenutaka se čuje zijanje sa druge strane sobe..sa druge strane stakla.Sa zbunjenošču na licu pogled prebacujem na Harry'a koji se i dalje igra sa prstenovima i vidim kako mu se osmeh obrazuje na licu dok telefon nastavlja da zvoni.Osećam kako mi noge klecaju zbog čega opet sedim na stolicu dok čekam da vidim njegov sledeći potez..
"Zašto ovo radis?" tiho sam rekla
"Samo gledaj.." uzvratio je.
Progutala sam još jednu knedlu ali se posle nje odmah još jedna pojavila koja je još teža za podneti ali je zanemarujem dok gledam Harry'a kako napokon podiže pogled i gleda oko sebe.Pogled mu posle par trenutaka zastaje na telefon koji zvoni i podiže ruku uzimajući slušalicu u ruke i oprezno je prislanjajući iz uvo, tiho izgovara "Halo?"
Richard je uključio zvučnik očito želeći da čujem njihov razgovor, "Harry?"
Harry samo gleda zid preko puta sebe i uzdiše u slušalicu dok osećam kako mi srce tako jako udara o prsa da mislim da će mi svakog trenutka iskočiti.
"Ovo nije Harry" govori sa tihim glasom zbog kojeg mi je jeza prošla niz telo
"Stvarno?Pa mogu li ga dobiti?" Richard nastavlja svoju igru
"Zašto ti treba?" glas mu se još više snizio i postao je upozoravajući zbog čega su mi nakupljene suze skliznule niz obraze
"Trebamo popričati o nečemu"
"Razumem" Richard podiže obrve dok ga posmatra
"Mogu li znati sa kim pričam?" celo telo mi se ukočilo kada je podigao svoj tamni pogled i zaključao ga sa mojim.
"Može li nas videti?" šapnula sam Richardu hipnotisana sa njegovim tamnim očima koje streljaju moje
"To je ne moguće, zatamljena su" Richard je rekao očito videvši kako me Harry gleda.
"Matt, Matt Douglas" tihi, britanski akcenat je ispunio sobu dok me je zastrašujući pogled streljao sa druge strane stakla..

A/N
Stvarno mi je žao ali nisam imala preko čega da napišem nastavak sve do sada
Obećavam da se ovo više nikada neće dogoditi
Nadam se da vam se svideo nastavak
Nije dug, znam ali sam imala komp samo na 2h
Sledeći nastavak će ako mi dođe laptop u subotu biti za vikend
Nadam se da niste zaboravili ovu priču..
Ly all .xx