Revenge ✔️

Laži

*Pre svega vam se želim izviniti, da, objavljujem nastavke, ali sam svesna toga da sam zapostavila ovu priču i žao mi je zbog toga.Shvatila sam da ne želim da me kao „takvu pamtite“ i zato sam obećala samoj sebi da će u jednoj nedelji biti po 2,3 nastavka, ne želim da zaostajem više sa nastavcima, popravio mi se laptop, naravno da imam puno obaveza ali ću se potruditi da budem veoma redovna.Ne želim više da čekate jedan nastavak po nedelju dana..Shvatam da i vi imate vaše obaveze zbog kojih već neko vreme ne postavljam uslove, takoo da od sada zvanično bez uslova, ali se ipak nadam da ćete ostaviti vote kao i komentar koji me uvek obraduje..Mislim da je to za sada sve od mene..Hvala vam zbog svega, ly loves .xx*

„Richard’e, on me gleda..“ bez vazduha sam izgovorila reči koje me trenutno na smrt plaše.
„Ne, ne plaši se, nemoguće je“ Richard me bez uspešno pokušava ubediti u suprotno dok se Harry i ja streljamo pogledima..On je predator dok sam ja plen.Proučava me, čeka moj sledeći potez ali se on ne odigrava, paralizovana sam.Ne znam šta da radim..On me vidi, on je dobro, on je upravo rekao da se zove Matt..
„Matt, da li znaš gde sam?“ ne skidajući pogled sa mog vidim kako oblizuje donju usnu i grabi je sa zubima očito pokušavajući da sakrije osmeh dok tiho govori „ne znam“
Richard briše znoj sa čela dok se zakašljuje i okreće neke listove i uzima slušalicu prislanjajući je uz uvo dok se kako pretpostavljam priprema za nešto.
„Mogu li dobiti Harry’a sada,Matt?“ njegov pogled pravi rupe kroz moje telo dok me tako opsesivno posmatra, šta li mu prolazi kroz glavu? Ne,ne Jennifer.Ne bi želela da znaš, veruj mi.Ne bi želela da znaš odgovor na to pitanje.Harry koluta očima i posle par sekundi odgovara
„Pretpostavljam da možeš“ i spušta slušalicu prekidajući vezu.Okrećem glavu ka Richard’u koji ukočeno gleda Harry’eve pokrete očito znajući šta da očekuje za razliku od mene.
„Šta se događa?“
„Samo gledaj“
Sa nevericom okrećem glavu ka Harry’u i vidim kako je opet svu svoju pažnju posvetio svojim prstenovima koje iznova i iznova okreće oko prstiju.Sledeći trenutak se kao kroz maglu dogodio..
Harry je zatvorio oči i zabacio glavu unazad u takvom položaju da sam mogla videti ogroman broj vena kako mu se ucrtava u vratu.Šake je sklopio u pesnice i svesna sam da je upotrebio ogromnu snagu zbog dodatnih vena koje su vidljive na njegovim rukama sve dok ne nestaju ispod sivih rukava od duksa.Na licu mu je bolan izraz zbog kojeg počinjem da vrištim i udaram sa rukama staklo pokušavajući nekako dopreti do njega.Ispušta tako glasan, ispunjen bolom jecaj zbog kog sam se srušila na stolicu i počela da jecam iz sve snage gledajući ga sa svojim zamućenim očima.Glava mu je i dalje izokrenuta unazad u veoma bolnom položaju dok jeca iz sve snage.I sve je prestalo u roku od jedne sekunde.
Plašim se da otvorim oči.Šta ako je sve ovo samo san?Ne,ne, nemoguće da je san.I ako bih želela da jeste,znam da nije.Sve je tiho.Samo se čuju moji drhtavi uzdisaji i ubrzano kucanje srca.Nekako sam skupila dovoljno hrabrosti da otvorim oči i prvo što sam ugledala je spuštena glava kovrdžavog dečka.Richard pored mene nešto zapisuje dok uplašeno posmatram Harry’a.Ponovio se događaj iz šume..opet..Suze mi se samo slivaju niz obraze dok se molim u sebi da je Harry dobro.Richard me je vratio u stvarnost kada mi je dodao telefon koji sam bez reči prihvatila i prislonila uz uvo.Opet celu prostoriju ispunjava iritantna melodija koja dopire iz crnog telefona koji se nalazi pored Harry’a.Pomno ga posmatram ali se ne javlja.Ne reaguje.Još jače počinjem da jecam u slušalicu dok ga teram svojim umom da se javi.
„Hajde Harry“ zajecala sam i zaprepastila se kada sam videla da je trgao glavu kao da me je čuo.To je nemoguće...ali ipak tako neverovatno.Pažljivo se okrenuo levo pa desno i videvši da je sam usresredio se na telefon koji podrhtava.
„Javi se!“ tiho mucam i kao po mojoj naredbi to i čini.Podiže slušalicu i prisanja je uz svoje uvo.Zaustavila sam disanje u tom trenutku.Sve o čemu sam razmišljala je stalo.Ne znam šta da uradim.Vrti mi se u glavi i gadno bih slagala kada bih rekla da nisam uplašena.U stomaku imam čudan osećaj.Nikada se nisam ovako osećala ali ne znam sa kojim rečima bih mogla da opišem ovaj osećaj pa se neću ni previše truditi.Krv mi ključa u telu dok kroz šapat izgovaram
„Harry?“ i kao odgovor vidim kako podiže glavu sa razgoračenim očima.Prepoznao mi je glas, to je dobar znak, pretpostavljam.Drhtavo uzdišem čekajući neku vrstu odgovora ali je ne dobijam.Duboko udišem vazduh i kroz izdah govorim
„Molim te, reci nešto“ sklapa oči i naslanja glavu na jednu ruku i ne moram mu videti lice kako bih znala da mu se između obrva stvorila ona duboka linija, da mu je vilica stisnuta i da gricka donju usnu.
„Devojčice..“ tiho dahće i mogu sa potvrdom reći da se nikada nisam osetila srećnije.Dok mi se suze slivaju niz lice i kroz slab osmeh govorim
„Ja sam..“ i brzo brišem suze gledajući ga sa bistrijim vidom.
„Gde si, jesu li ti oni gadovi nešto učinili!?“ zabrinuto me pita
„Sačekaj..“ prekidam vezu i spuštam telefon na mesto okrećući se prema zatamljenom staklu sada videći Harry’ev zabrinut i u isto vreme ljut izraz lica dok nešto priča u slušalicu..Oh, moj kovržavi čupavac.Bez imalo viška vremena za trošenje se okrećem prema Richardu i govorim
„Želim da odem kod njega“ on odmah protresuje glavom ali mi nije do njegovih izgovora.Moram ga zagrliti, osetiti da je stvarno dobro.
„Odmah, Richard’e“
Richard me par trenutaka samo posmatra i na kraju pokazujući da sam pobedila uzdiše i pokazuje mi na vrata koja su iza nas.Odmah se okrećem i ostavljam ga sa podignutim prstom znajući da je očigledno želeo nešto važno da mi kaže, ali mi je to  trenutno ne bitno jer samo želim da vidim Harry’a.Duboko uzdišem i otvaram vrata kroz koja me odmah dočekuje ledeni vazduh od kojeg mi se prevrće stomak.
Polako ulazim i zatvaram vrata za sobom.Pogled mi je spušten, disanje mi se još više ubrzalo jer sam mogla sa ogromnom jačinom osetiti njegov pogled na sebi.Podigla sam ruke i brzo obrisala preostale suze koje sam ispustila i polako se usresredila na svoje disanje.Čujem poznati iritirajući zvuk koje stvara trenje između stolice i pločica od kojeg sam se naježila.
„Devojčice?“ hrapav glas sa britanskim akcentom koji dok izgovara moj nadimak miluje svako slovo pojedinačno me baca preko ivice.Ne sigurno podižem pogled i zaključujem ga sa svetlo zelenim očima.Naše oči odmah prave plavo-zelenu vezu koja je ispunjena strahom, tugom, strašću.
„Harry..“ tiho sam zajecala i odmah potrčala prema njemu i sa ogromnom snagom obmotavajući ruke oko njegovog struka.Zagnjurujem svoju glavu u njegov vrat mešajući njegov strah sa njegovim, svoju tugu sa njegovom..Njegove ruke nalaze put to moje kose i polako me povlači unazad kako bi kada je to i učinio njegove usne našle put do mojih.Želja mi je prokujala telom ali me strah sprečava, i dalje sam uplašena i ostalo je toliko misterija za otkriti..toliko tajni.
„Isuse, koliko sam se uplašio“ ljutito govori kroz poljubac dok ga nežno povlačim za kosu
„Dobro sam, ne brini se..“ polaže ruke na moja ramena i gura me unazad prekidajući svaki naš dodir dok njegove oči ne napuštaju moje i govori
„Žao mi je“  napravila sam korak ka njemu kako bih ga utešila ali se on odmah ukočio i povukao unazad zbog čega sam stala.
„Nemoj, nisi ti ni za šta kriv“ protresuje glavom i pokazuje mi na stolicu na koju posle par dugih trenutaka sedim.On sedi do mene ali osećam kako je postavio štit oko sebe i da se opet udaljava od mene, celo telo mi je nakostrešeno kao i um upozoren uporno me podsećajući da mu ne smem dozvoliti da se opet izgubi u sebi.On je sam sebi najgori neprijatelj.
„Tražio sam ti vremena, to vreme je prošlo..“ podigao je pogled i mogu se zakleti da mi je ovo prvi put u životu da sam videla da je nesiguran „vreme je da saznaš više o mojoj prošlosti“ duboko sam  udahnula i naterala samu sebe da klimnem glavom i ne postastavljam previše pitanja

Harry’s P.O.W. (perspektiva)

Koračam prostornim hodnikom koji je popločan mermerom.Uzimam ravnomerne, i u isto vreme duboke udisaje dok se pokušavam opustiti.Adrenalin u mom telu poput vatre samo čeka nešto da opeče, u ovom slučaju, moj um.Zapamti, Harry, ne smeš ga pustiti napolje.Čudovište mora ostati skriveno u tebi, makar još par trenutaka.Oblizujem usnu dok pokušavam prekriti besramni osmeh koji mi se pojavio na licu.Sve je ovo tvoje.Sve su one tvoje, možeš raditi sa njima šta god želiš i zadovoljiti se na bilo kakav način sa njima, sve ti je ovo na raspolaganju, ne zaboravi to.Penjem se uz stepenice i posle svakog pređenog stepenika krv mi sve brže ključa.Čudovište je nestrpljivo, vidim.Nakon što sam preskočio poslednji stepenik uzimam dubok izdah i otkopčavam sako dok pažljivo slušam zadovoljne jecaje koji dopiru iz soba pored kojih prolazim.Ukopavam se u mestu kada nalazim jedna otvorena vrata.Podižem obrve očito zainteresovan i tražeći odgovor zašto su ova vrata otvorena.Očito da osoba nije dobro upoznata sa pravilima ovog „hotela“.Okrećem se prema toj sobi i posle par koraka se nalazim na pragu.Pogled mi zastaje na devojci koja leži na krevetu na stomaku i čije su ruke vezane konopcem.Pored nje, tačnije oko nje kruži muškarac sa crnom kosom koji je odeven samo u boksericama.Posmatra reakcije od devojke kojoj se očito ova igra dopada zbog zadovoljnih jecaja koje ispušta.Ne želeći da ih prekinem, polako se udaljavam i zatvaram vrata za sobom i okrećući se sa razgaljenim osmehom na licu.Početnici.Sa druge strane hodnika dolazi Niall koji ide prema meni i posle brzog pozdrava odmah prelazim na stvar
„Ko se to zabavlja u sobi 368?“ posle par trenutaka, očito se prisećajući mušterije govori
„James, James Knowles, skoro se učlanio“ klimam glavom
„Pretpostavio sam, to je sve, hvala“


Jennifer’s P.O.W. (perspektiva)

„Stani..“ podižem ruku i zaustavljam ga.Ne mogu više slušati, ovo je previše.Ne znam da li više želim da izudaram James’a ili Harry’a.Ko je ovaj čovek kojeg toliko volim? Zašto je sve ovo toliko teško?
„Ne mogu više..“ tiho mrmljam i Harry samo klima glavom ne podižući pogled već svu svoju pažnju posvećujući prstenovima na svojoj ruci.Moram da izađem odavde, moram da razmislim o svemu ovome, da sve ovo svarim..Polako ustaje i Harry me dočekuje sa svojim razgoračenim očima ali sam previše potresena kako bih se posvetila o njemu.Polako koračam prema vratima ali me njegova ruka oko svog lakta sprečava.
„Nemoj me ostaviti, molim te, devojčice“ moli me sa svojim rečima koje me još više bacaju u depresiju ali moram da budem malo sama..makar na sat vremena.Trgnula sam ruku iz njegove i sa brzim koracima sam izašla iz ove hladne prostorije zahvalna zato što me nije više sprečavao.Čim sam stavila ruke preko lica pustila sam suze koje sam do sada držala.
„Jennifer, jesi dobro!?“ James’ov zabrinut glas me pokušava spasiti dok tonem u tamu, ali ne uspeva.Sklanjam ruke sa lica i vidim samo deo njegovog lica pre nego što me je mrak progutao..opet.