M&M

《 19 》Tamna strana života bogatog milionera.

~Eva POV~
Zaustavio je auto.
Ja: "Gde smo?"
Derek: "Na vikendici, kupio sma je pre oko dve godine."
Ja: "I zašto si nas dovezao ovde?"
Derek: "Hoćeš da razgovaramo zar ne? E pa ovo je najbolje mesto za razgovor koji sledi."
Razgovor koji sledi? Zašto je to rekao tako.... tako.
Nekako strašno.
Derek: "Hoćeš li da izađeš ili ne?"
On je već izašao iz auta.
Ja: "Evo."
Nakon mog izlaska iz kola ušli smo u vikendicu.
Bila je na dva sprata. Unutra nije nešto mnogo velika, ali nije bila mala.
Kada smo otvorili vrata videla sam kauč dve fotelej i sto. Lampu na malom stočiću pored kauča, braon boje.
Napred je bila i manja kuhinja.
Tu su bile i stepenice za drugi sprat.
Derek: "Izvoli sedi."
Spustila sam svoju torbicu na kauč i počela sam da razgledam.
Derek: "Hoćeš nešto da popiješ?"
Ja: "Derek, ne izigravaj dobrog domaćina. Ovde smo da mi ispričaš istinu."
Derek: "Ispričuću ti, svakako znam da ne mogu da te ubedim u bilo šta drugo sem u istinu.
Ali to ne znači da ne mogu da ti napravim kafu."
Klimnula sma glavom.
Otišao je da napravi tu kafu, a ja sam došla do jedne police sa knjigama, i nekim slikama.
Na jednoj slici su bili Sara i Derek, na drugoj su njih dvoje sa njihovom majkom, ali treća... Derek je tu bio mali, oko 7-8 godina, njegova majka i neki čovek.
Ja predpostavljam da je to njegov otac.
A gde je on sada?
Nema ni Sare.
Trebalo bi da je i ona tu, mislim tada je ona trebalo da ima oko 5 godina.
Zašto onda nije tu?
Osetila sam nekoga iza, okrenula sam se.
Derek sa dve štolje kafe u rukama, gledalo me je ravno u oči.
Ja: "Izvini, samo sam... videla sam slike i htela d aih pogledam.
Izvini, nisam trebala."
Još par trenutaka me je gledao u oči, i pomislila sam da se baš naljutio, ali onda je odgovorio.
Derek: "Uredu je.
Samo... ostavi je."
Vratila sam je na policu, pružio mi je šolju koju sam uzela, onda je zaklopio sliku. Tako da se ne vidi.
Upitno sam ga pogledala.
Derek: "Već si zaboravila zašto smo ovde?"
Zašto ne želi da pogleda u tu sliku?
Zašto je toliko toga misteriozno oko ovog čoveka?
Sama pomisao na tu rečenicu me je vratila malo u prošlost, i prisetila sam se nekog iz te prošlosti. Nekog koga dan danas ne poznajem, ali znam.
Ali to ne želim da ispričam... ne još.
Ja: "Pa Derek, počni."
Derek: "Ne znam odakle, to je problem."
Ja: "Pa znaš većina počne od početka.
Tako bi mogao i ti."
Rekla sma to i otišla do kuhinje i naslonila se na radni sto.
Gledali mso jendo drugo par trenutaka, bez odgovora.
Derek: "Eva, najpre moram da te upozorim." Opet to. Mrzim njegova upozorenja.
Najviše jer moram da se raspravljam pola sata sa njim.
Ja: "Da me upozoriš?"
Derek: "Posle ovog što ću ti ispričati znma da ćeš želeti da odeš, da pobegneš što dalje..."
Ja: "Znaš?"
Ja: "Znam. Znam da ćeš želeti da odeš.
Ali ti moraš da znaš da nesmeš da odeš. Zato što pre toga moramo da završimo sa igrom koju smo započeli.
Ne smeš da odeš jer ćeš, ako to uradiš biti mrtva."
Njegovo izgovaranje reči, pogled tokom izgovora, toliko je strašno.
Ja: "Uredu, neću da odem."
Derek: "Doobro.
A sada... ono zbog čega smo ovde."
Ja: "Najzad."
Derek: "Pa hoćeš ti da pitaš a ja da odgovaram?"
Ja: "Uredu.
Počni sa tim zašto su oni ljudi bili kod tebe? Jer znam da ih poznaješ Derek, ali isto znam da ti nisu poslovni partneri."
Derek: "Zapravo jesu poslovni partneri, međutim nisu sa posla na kojeg misliš."
Na kojeg mislim? S'čime se onda još baviš Derek?
Ja: "Onda... na koji posoa ti misliš?"
Derek: "Eva... ja sam mafijaš."
Mafijaš... čuvši tu reč ispustila sam šolju sa kafom. Koja se slomila.
Ja: "Ti si... šta?" Napravila sam par koraka u nazad.
Derek: "Eva, nemoj. Ne trebaš da me se plašiš, neću da te povredim."
Stala sam, i pokušala da shvatim kako sam se uvalila u posao sa mafijašima.
Ja: "Onda su... oni tvoju partneri u..."
Nisam htela da završim rečenicu sa ubijanjem. Ne na glas. Ali on jeste i zaprepastila sam se.
Derek: "Ubijanju? Da."
Kako može da izgovori to kao od šale.
Ja: "Ti si... da li si..." Oči su mi već bile napunjene suzama, od kojih se neka slila niz moje obraze.
Derek: "Ubica? To si htela da kažeš?"
Ja: "... Derek... da li si zaista...ubio nekog?" Pogledao me je ravno u oči.
Derek: "...Jesam."
Ja: "O bože." Pokušavala sma da ostanme sabrana, ali bilo je teško.
Derek: "Mnogo njih."
Ja: "Molim? Ti... da li si zaista ozbiljan?!"
Derek: "Eva... htela si istinu... pa evo je."
Ja: "Da, htela sam ali nisam..."
Derek: "Htela da čuješ nešto ovako.
E pa žao mi je, ali ovo je istina. Ovo je moj život Eva.
Ja sam mafijaš koji ubija kada, i koga mu se kaže."
Opet sam krenula u nazad.
Obuzeo me je strah, plašila sma se da ostanem sa njim u sobi.
Derek: "Nemoj!"
Noge su mi se odsekle.
Derek: "...Nemoj da me se plašiš Eva. Nemoj... ne želim to."
Ja: "Ti... ne bi se plašio kad bi čuo sve ovo od nekog?"
Derek: "... Ne bi, kad bih znao da mi taj neko pomaže. Kao ja sada tebi."
Ja: "Pomaže?!"
Derek: "Eva... da sam te ostavio tamo na onoj stolici... odavno bi već bila mrtva."
Na to nisam znala šta da kažem.
Samo sam htela da pobegnem, i krenula sam prema vratima, ali me je zaustavio.
Uhvatio me je za zglob ruke.
Derek: "Ni ne pomišljaj da bežiš."
Ja: "Molim te... molim te me pusti Derek."
Derek: "Ne mogu Eva. Hteo bih da te pustim d aodeš da leko od svih ovih sranja... ali ne mogu."
Ja: "Ali... zašto?"
Derek: "Već sam ti rekao. Ako te pustim ubi će te ili Džordan i ostali ili neko sa strane.
Verujem da se do sada već pročulo da Derek Hejl ima devojku.
Sada te mnogo njih želi mrtvu Eva, zato što znaju da će tako i mene da povrede."
Znaju? On... brine za mene. Zaista.
Ja: "Ali... zašto me jednostavmo ne pustiš Derek. Tada ne bi imao briga."
Derek: "Nipošto.
Eva... ja možda ubijam. Ali ubijam loše ljude, i možda ama sada i ja loš zbog toga ali nije me briga. Znaj da ja ne ubijam nevine, što ti jesi, i zato neću sa dozvolim da ti se bilo šta desi.
A i ako ne izgleda tako i Džordan i ostali su takvi. Ne ubijaju nevine.
I oni imaju srca Eva."
Opet nisam znala šta da kažem.
Derek: "Možda mi i sada ne veruješ u vezi ovoga ali to jeste istina."
Ja: "Verujem ti Derek.
Ali... ja... treba mi vrema da razmislim u vezi ovog. Ne znam da li... da li mogu da nastavim sa igrom."
Derek: "... Uredu, da ću ti vremena. Ali znaj da ga nema mnogo."
Pustio mi je ruku.
Derek: "Ako želiš da ideš odvešću te kući. Samo reci."
Ja: "Želim... da mi odgovoriš na još jedno pitanje."
Derek: "...Koje pitanje?"
Ja: "Zoi."

~Derek POV~
Zoi... to ime... mrzim da ga čujem, i ako mi svaki dan odzvanja u glavi. Svaki dan od tada, od dana kada se poglavlje o njoj završilo.
Eva: "Ko je ona? I šta se sa njom desilo Derek?
Tada kad su me oteli onaj... Džordan je rekoa da li me voliš kao što si nju. Onako sarkastično, zbog čega?"
Mrzim da pričam o Zoi. Mrzim da se setim moje najveće greške u žibotu.
Ja: "...Ona..."
Ne mogu. Nakon toliko dugo ne mogu da pričam o njoj.
Ne mogu čak ni njeno ime da prevalim preko usta.
Ja: "Žao mi je Eva, ali... taj deo priče... ne mogu da ispričam."
Eva: "... Uredu. Onda ne moraš."
Ja: "Molim?"
Eva: "Vidim da ti je teško da pričaš o njoj. Sigurno je taj deo težak, i zato razumem ako ne želiš da pričaš o njoj."
Ja: "Uredu ti je ako prećutim o tome?"
Eva: "Zašto da mi ne bude.
Kad budeš spreman, ako ikad budeš spreman ispriča ćeš mi."
Do malo pre sam bio ubica, a sada se saoseća sa mnom.
Ja: "Hajde, da te odvezem.
Ako uopšte želiš da te ja vozim."
Eva: "Uredu, odvezi me kući."
I dalje je nije strah da bude sa mnom.
Ušli smo u auto i odvezao sam je do kuće.
Ja: "Eva... znam da posle svega što si čula ne želiš da budeš ni u mojoj blizini, a kamoli d aglumimo d asmo zajedno, ali... mormao da nastavimo."
Eva: "Ja... znam to. Upozorio si me na početku i... nastavi čemo sa igrom Derek, ali treba mi pauza."
Ja: "Da, uredu, ali znaj da nemaš mnogo vremena za razmišljanje."
Eva: "Da, znam." Ušla je u kuću.
A ja sam otišo kod Džordana i ostalih u skladište. Da se istresem na njima.
Pošto su me jako, ali jako iznervirali.

Oli: "Vidi ko se vratio."
Džordan: "Pa mali kako je prošao razgovor sa Evom?"
Pogledao sam Džordana ravno u oči.
Oli: "Izgleda ne tako dobro, a?"
Udario sam šaokom o zid, što je odjeknulo prostoriji.
Bes se sve više povećavao u meni.
Ja: "Pitaš me kako je prošao razgovor nakon što vas je videla sa mnom.
Svoje otmičare sa svojim dečkom, ha?"
Oliver je počeo da se smeje. A to nije trebao da uradi.
Dobio je pesnicu, koja mu je slomila nos. A onda sma ga uhvatio za vrat.
Ja: "Ha?!"
Džordan: "Pusti ga mali."
Ja: "Da ga pustim?
Ali... onda moram tebe da uhvatim za vrat."
Džordan: "Uredu je mali, prestani da se pretvaraš."
Ja: "Šta si rekao?"
Džordan: "Znamo da samo glumiš da si sa Evom."
Dođavola.
Kako znaju? Moram opet da ih uverim da smo zaista zajedno.
Zato nisam pokazao nikakvu reakciju.
Ja: "Koji od ovih pasa te je slagao za to. Ha Džordane?"
Džordan: "Neverujem da su me slagali."
Ja: "Pa ja ću da ti kažem da veruješ, pošto je to laž."
Džordan: "Hajde mali, ne moraš da se pretvaraš, sad kad smo te razotkrili."
Pustio sam Olivera, i stao licem u lice sa Džordanom.
Džordan: "A i zašto ona nije ovde?
Da kažemo i njoj da ne treba više da se pretvara.
A da... pa vi niste zajedno zašto bi sa da bila ovde."
Živci su pucali, jedan po jedan.
Ja: "Džordane!"
Opet sam udario pesnicom u zid, pored njegove glave.
Ja: "Nismo zajendo ha? Pa možda i nećemo vište biti, zbog tebe i ona dva kretena.
Samo zato što niste hteli da me poslušate i ne dolazite!!"
Koliko sam vrištao i sam sam sebe skoro uverio.
Ja: "Da niste došli ne bi vas videla, ne bi tražila d ajoj sve ispričam. Sada bih bio sa njom i držao je za ruku!!!"
Džordan: "O ostavila te je, samo tako.
Moraš da se zapitaš da li te zaista voli."
Počeo sam da se smejem, onako ironično.
Ja: "Nisam rekao da me je ostavila, ali ne bih je krivio ni da to uradi.
Reci mi da li bi ti bio sa nekim ko je do sada oduzeo na stotine života a da nije ni trepnuo!!! Da se nije pokajao!! Nijednom!!! Ha, Džordane?!"
Ćutali su... znači na dobrom sam putu.
Ja: "Da... e baš tako neće ni Eva.
A ako me ostavi...Džordane, ti, Kol i Oliver... nećete dobro da završtite. To ti obećavam."
Džordan: "O zaista?"
Prsao sam.
Uhvatio sam Džordana za vrat, to veoma dugo nisma uradio.
I ne bih, da me nisu ovoliko iznervirali, a i svakako sam morao da bi mi poverovali.
Ja: "Zaista. Dobro me slušaj... i vas dvojica (pogledao sma Kola i Olivera), ako me Eva bude ostavila, ako me bude ostavila ona koju toliko volim, onako kako dugo nisam nikog, bićete mrtvi. Obećavam vam."
Pustio sma ga i samo izašao.
Ušao sma u auto i odvezao se u neki hotel, ne mogu kući. I tu treba da se pravdam.