M&M

《 82 》Igra.

~Eva POV~
Ja: "Ako sam te dobro shvatila. Ti ne želiš mene, već poraženog Dereka."
Danijel: "Nije bilo toliko teško da se shvati."
Rekao je, te spustio pištolj.
"Prvo sam mislio da te samo ubijem, ali... to je dosadno. Previše jednostavno, i lako.
A ja sam čovek koji voli zabavu."
Pitam se šta je naumijo.
Ja: "Zaista? Mada izgledaš kao vrlo dosadan tip."
Danijel: "Nisam veruj mi. Dokazaću ti to."
Ja: "Radije ne bih."
Iznenada uhvatio me je z avrat, te stegao.
Danijel: "Pokušao sam da budel ljubazan ali... ne sarađuješ."
Boli, gubim vazduh.
"Izvini se i pustiću te."
Ja: "I-izvinim...z-za šta?"
Danijel: "Za tvoju drskost."
Ja: "Ako neko treba...d-da se izvini za drskost ... to si ti."
Danijel: "Gubim strpljenje Eva. Nemoj da iskušavaš svoju sreću."
Zaista iskušavam sreću. Računam na to da neće da me ubije jer ima taj svoj plan.
Xx: "Gospodine stigao je, Derek je ovde. Kao i svi ostali."
Rekao je jedan od njegovih ljudi koji je utrčao u sobu.
Danijel: "Trebalo im je dugo."
On, znao je da dolaze. Kako? O ne, Derek.
Danijel: "Molim vas priredite im toplu dobrodošlicu."
Rekao je te me pustio.
Dolazila sam do daha.
Ja: "Šta planiraš da uradiš?"
Skrenuo je svoj ludački pogled na mene.
Danijel: "Ne brinite se, imaćete mesto u prvom redu."
I izašao je. Ja sm otrčala do mame i Tobija.
Mama: "Eva šta se događa. Molim te mi reci."
Ja: "Žao mi je mama, sve je moja krivica."
Mama: "Kako to misliš tvoja krivica?"
Ja: "Nemam vremena da objašnjavam mama. Ali obećavam izvući ću vas odavde bez ogrebotine."

~Derek POV~
Kao što smo i mislili očekivali su nas.
Ja: "Taj kreten...uživaću dok ga budem ubijao."
Mejson: "Smiri se. Treba prvo da uđemo, a ne verujem da nam je ostavio vrata otvorena."
Ja: "Znam."
U tom trenutku Danijel je izašao.
Danijel: "Derek, tako je lepo vodeti vas. Konačno ste stigli."
Šta pokušava.
Ja: "Voleo bih da i ja mogu to da kažem."
Danijel: "Arogantan kao i uvek.
Ne želim borbu, daću ti devojku, kao i njenu majku i brata."
Ne deluje mi uvreljivo, nešto smera. Koja je bila poenta da ih otme ako bi mi ih predao tek tako.
Ja: "Po koju cenu?"
Danijel: "Nema cene, predaću ti ih."
Ja: "Zaista misliš da ću da ti poverujem?"
Danijel: "Pa ništa me nije koštalo da pokušam."
Šta pokušava pitam se.
"Uđi molim te. Dogovorićemo se nekako.
Ali samo ti."
Nije pametno da ulazim sam unustra.
Ali opet ako ne uđem Eva će biti mrtva.
Mejson: "Rizično je da uđeš sam."
Ja: "Znam."
Mejson: "Predpostavljam da nema razloga da te ubeđujem.
Idi. Ako se ne vratiš za pola sata ulazimo."
Ja: "Uredu."
I tako pratio sam Daniela koji me je sproveo do kraja hodnika pa u sobu na kraju.
Ja: "Eva.."
Dobro je, svi su dobro. Ne vidim povrede na njima.
Danijel: "A-a-a. Miram Derek."
Zaustavio me je, nesmem da im se približim.
"Drži distancu."
Ovaj ljigavac.
Eva: "Derek?"
Bila je uplašena znam to, ali je to dobro skrivala. Naravno morala je da glumi hrabrost pred majkom i Tobijem.
Ja: "Ne brini se. Sve će da bude uredu. Izvući ću vas odavde."
Odgovorio sam te se uputio svoju pažnju Danielu.
Danijel: "Kako dirljive reči."
Ja: "Dosta. Govori šta želiš."
Danijel: "Šta želim... dobro pitanje."
Ja: "Pa?"
Ne mogu da razaznam šta mu je na umu.
Ne mogu da shvatim šta želi.
Danijel: "Prvo želim da igramo igru."
Ovo mi se već ne sviđa.
"Gospodo.."
Obratio se avojim ljudima koji su bili u sobi.
"Budite ljubazni, oduzmite Dereku oružje i odpratite ih do glavne sobe."
Tako oduzeli su mi sve što sam imao na sebi, oružje kao i telefon.
U nevolji sam. Moram da izdržim 30 minuta, dok ostali ne uđu.

Zgrabili su sve nas i odveli nas u drugu sobu.
Mene i Evinu majku spustili su na pod jedno do drugog. Tobija je jedna od njegovih ljudi držao uza sebe sa strane.
Dok je Eva stajala ispred nas dvoje.
Danijel: "Savršeno."
Prišao je Evi sa pisštoljem u rici. Neće valjda da je ubije?
Danijel: "Ne brini se Derek, pištolj nije za mene."
Rekao je te uzeo Evinu ruku i stavio pištolj u nju.
"Pucaj."